Перец
Добро дошли у свет господина Переца
Госпођа Штин на пијаци „купује” сакатог човека по имену Перец и смешта га у тоалет. Има један задатак: својим присуством спречити друге станаре да у тоалет уђу.
Из те бизарне почетне поставке развија се прича о фетишизму, љубави, зависности и људској рањивости. Перец се заљубљује у петнаестогодиљњу девојку: немирну, амбициозну, окренуту Паризу, сликарству и бекству, док истовремено живи распршено, телесно и немилосрдно. Господин Перец је уз њу. Вуче га кроз градове и кревете других мушкараца.
Липски пише о телу без икаквог улепшавања, о чачкању, додиривању, воајеризму, стиду и нагонима који се одвијају и физички и „нефизички”. Његов стил је гротескан и прецизан, хладан и хипнотичан, скрећући поглед читаоца баш на она места од којих би иначе окренуо главу.
На Перец тешко да се може прикачити било каква етикета или жанровско одређење. Кратак, немиран и помало узнемирујући текст, такорећи апокриф о телу, жељи и понижењу, исписан језиком за који није потребно оправдање.
Перец је књига која одбија комфор, моралне закључке – иако тезе постоје – а најпре одбија да буде „пристојна” и тако постаје упоран глас који се не може лако утишати.
Феноменалан и жив језик Леа Липског доноси нам сјајна Милица Маркић.
Лео Липски
Лео Липски, пољски писац рођен 1917. у Цириху, у јеврејској интелектуалној породици (Липшиц). Један је од најважнијих емиграцијских прозаика. Одрастао је у Кракову. Студирао психологију и филозофију, што се одразило на његово стваралаштво.
Због почетка рата прекида студирање, да би потом отпутовао у Лавов, и преживео совјетске логоре што се као болно искуство касније одразило на његово стваралаштво. Служио је у армији генерала Владислава Андерса. Оболео је од тифуса и менингитиса што му је онемогућило даљу борбу. Из Техерана је отишао у Палестину и захваљујући стипендији пољске владе у Лондону наставио је студије на универзитету у Бејруту.
У двадесет седмој години живота оболео је од парализе. После дугог лечења и рехабилитације настанио се за стално у Тел Авиву. Његов први роман Немирни (1948) објављен је у Пољској тек 50 година касније. Године 1955. добио је награду париске Културе. Његов други и последњи микророман Перец (1960) брутално показује човекову деградацију и нужду моралних избора које је носио у свом логорашком искуству. Осликавањем гротескног дегенерисаног света, његов роман добија назнаке катастрофичности, због чега га критичари стављају у исти ред са Бекетом и Кафком, иако је од почетка Липски имао избрушен индивидуални стил – његова испрекидана нарација, минималистичка поетика и изналажење пречица надвисили су многе ствараоце европског модернизма.
Пред крај живота, кад је већ био потпуно непокретан, опсесивно је читао, по неколико књига дневно, како романе тако и филозофију (Платона, Канта, Хајдегера).
Умро је 1997. године у Тел Авиву.
Списи Тајног ватиканског архива XVI–XVIII века







Још нема коментара.