Повратак отуђеног срца

Може ли се вратити отуђено срце?

Катарина Чејовић јесте поетеса која не приговара патњи. Патња је њено просветљење кадро осетити додир неба и мирисног цвета земље у чијем праху живе и наша осипања у звездане трагове наших бића. У њој нема заборава, све је траг личне осаме која се допуњује остацима животног искуства на сопственој души, стихом се опире бесмислу.

Управо та пловидба у потрази за свитањем свести траје даровано и ка теби када мислиш да те нема. Није лако бити нетремице у налету сећања на саму себе.

У овој поезији предоченој рукописно од Катарине Чејовић срцем се види, а душом се чује.

Видим и осећам – оком и срцем, и тако, смао тако присвајам свет, епистоларна је порука песникиње у пуном потпису ковертирана.

Поновићу, нема у овој лирици разочарања, туга је за острашћене, стих ће нам казати кратко и биће упућен искупљенима и несхваћенима, јер она није ни изгубљена, ни нађена. Њеним чаролијама време не може ништа, очас оживи минуло у слици садашњег.

Из рецензије Милутина Ж. Павлова