Лео Липски

Лео Липски, пољски писац рођен 1917. у Цириху, у јеврејској интелектуалној породици (Липшиц). Један је од најважнијих емиграцијских прозаика. Одрастао је у Кракову. Студирао психологију и филозофију, што се одразило на његово стваралаштво.

Због почетка рата прекида студирање, да би потом отпутовао у Лавов, и преживео совјетске логоре што се као болно искуство касније одразило на његово стваралаштво. Служио је у армији генерала Владислава Андерса. Оболео је од тифуса и менингитиса што му је онемогућило даљу борбу. Из Техерана је отишао у Палестину и захваљујући стипендији пољске владе у Лондону наставио је студије на универзитету у Бејруту.

У двадесет седмој години живота оболео је од парализе. После дугог лечења и рехабилитације настанио се за стално у Тел Авиву. Његов први роман Немирни (1948) објављен је у Пољској тек 50 година касније. Године 1955. добио је награду париске Културе. Његов други и последњи микророман Перец (1960) брутално показује човекову деградацију и нужду моралних избора које је носио у свом логорашком искуству. Осликавањем гротескног дегенерисаног света, његов роман добија назнаке катастрофичности, због чега га критичари стављају у исти ред са Бекетом и Кафком, иако је од почетка Липски имао избрушен индивидуални стил – његова испрекидана нарација, минималистичка поетика и изналажење пречица надвисили су многе ствараоце европског модернизма.

Пред крај живота, кад је већ био потпуно непокретан, опсесивно је читао, по неколико књига дневно, како романе тако и филозофију (Платона, Канта, Хајдегера).
Умро је 1997. године у Тел Авиву.