Политика, 21. 3. 2022.
ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ: ЗАБЛУДЕ И МИТОВИ
Деле се бројеви и мишљење, слажу се и дрва и људи
Упозорење: читање овог текста и књиге Павла Ћосића може бити опасно по самопоуздање оних који себе сматрају језичким зналцима
Уколико себе сматрате језичким зналцем, а још сте и новинар (који су посебно прозвани као митомани), узмите прво шећер и воду, па онда отворите књигу Павла Ћосића „Језичке недоумице: Заблуде и митови”. Све оно што сматрате да је исправно, све оно што су вас учили родитељи, у школи и на факултету, по овој књизи – није исправно и спада у домен језичких заблуда и митова.
А аутор прво објашњава да су језичке заблуде више или мање раширена мишљења о нечему што се не поклапа са установљеним језичким правилима. То значи да је наука о језику утврдила једно, а да нашироко влада нешто друго, алтернативно.
„Мада готово да нема домаћинства у Србији које нема макар један примерак легендарног ’Речника језичких недоумица’ Ивана Клајна, опет ће бројни лектори пренебрегнути оно што у том речнику прегледно и прецизно пише. Немало пута ми се догодило да људима покажем прстом на место у речнику где греше и добијем одговор: ’Клајн је несумњиво велики ауторитет, али из овог не следи да нисам у праву.’ Понекад људи који бране неку језичку заблуду или мит умеју звучати и тврдоглаво и арогантно, али природно је да се тешко мире с тим да су целог живота нешто мислили погрешно. Други чест одговор на убеђивање некога да није у праву јесте: ’Ја то просто не могу да прихватим.’ Заблуде у језику често имају тежину мита. А митови су нешто што нас уче од најранијег детињства и то је нешто што чујемо од највећих ауторитета, од родитеља и учитеља, али и са телевизије и радија. Овој проблематици се недовољно пажње придаје на факултету. Неретко ћемо и од универзитетских професора чути да шире неку језичку заблуду”, каже Ћосић. Он, додуше, додаје да се не морамо увек изражавати потпуно граматички исправно. Норма служи да регулише израз у формалном, званичном окружењу, као што су новине, телевизија, јавна обраћања, промоције, али нико не мора да поштује норму у неформалним ситуацијама попут разговора с пријатељима, колегама, код куће… „Немам ништа против колоквијалног изражавања у необавезном разговору, штавише, оно даје чар стилу”, каже Ћосић.
Али да се вратимо наслову књиге и побројимо неколико примера митова и заблуда јер за свих стотинак побројаних у књизи немамо простора. Пре него што узмете шећер и воду, да још кажемо да су рецензенти ове књиге били несумњиви ауторитети, проф. др Данко Шипка и проф. др Рајна Драгићевић, који се очигледно слажу са Ћосићевим тврдњама (слажу се и дрва и људи).
- У последње време, не у задње. Задње је супротно од предње. Ово је најраспрострањенија и највиталнија заблуда у српском језику. Осам истакнутих лингвиста и сви речници српског језика наводе да „задњи у значењу последњи није погрешно”. Упркос томе, данас се више верује интернет групама и форумима него Клајну, Фекетеу, Вуку, Даничићу…
- Мора крај/покрај телефона. Не можеш да се попнеш на телефон, па да разговараш.
Ово је пример заблуде која сведочи да је митологија изнад логике јер је мит настао из логичких разлога. Логички разлози су нестали, али је мит опстао.
- Правац и смер немају исто значење.
Из угла математике и физике ово је тачно. У науци је направљена разлика у значењу ове две именице из практичних разлога. Међутим, у књижевном језику правац и смер су синоними.
- Пуно хвала. Како кад нема празно хвала?
Ово није само заблуда него и елементарно непознавање језика на делу јер ту долази и до бркања врста речи. Пуно и празно су придеви, а у изразу пуно и хвала ово пуно је прилог и значи исто што и много (дакле синоними), а не придев средњег рода да би му се могло супротставити празно. Чак ни акценат није исти.
- Како цело време? Није време парче хлеба па да буде цело!
Некако се усталило правило – писмен си ако говориш све време. Из свог речника цело време су протерали скоро сви. Ово је један од најпознатијих митова. Све и цело су синоними. Већи проблем представља сво време, које се веома често употребљава, а неисправно је. Дакле, све време, цело време, читаво време, али не и сво време.
- Деле се бројеви, а не мишљење!
Овим речима је уредница у редакцији једних новина у којима сам радио као лектор укорила новинарку. Питао сам уредницу откуд јој то, а она ми је дала уобичајен одговор да ју је тако научила професорка српског језика. Делити мишљење, делити пажњу и сл. јесу изрази и у њима нема ничег погрешног.
- Не може сконцентрисати се јер не постоји сконцентрација!
Не, може сконцентрисати се. Овај додатак са сконцентрацијом је плод нечије маште. Испада да сваки глагол мора да има глаголску именицу и да, ако је нема, то значи да није добро изведен. Значи да не може посвађати се јер не постоји посвађај? Не може расформирати се јер не постоји расформација… И тако унедоглед.
- Лекови се не могу преписати, морају се прописати (али и обрнуто).
Нетачно. Могу се и прописати и преписати. Чак је преписивати нешто бољи облик кад се ради о издавању рецепта. Прописивати има и значење доношења прописа. Очекивано, неки кажу супротно – да се могу само преписати, а никако прописати. Наиме, пошто је латински међународни заједнички језик медицине, нема сумње да је овај глагол преузет из латинског – praescribere, што прави додатну забуну будући да се префикс prae не преводи са про него са пре. Независно од тога, преписати и прописати могу значити – одредити средство или метод лечења.
- Пар може да значи само два или двоје, а никако неколико.
Оно што можда људе наводи на ову тврдњу јесте то што именица пар заиста може да се односи на нешто упарено. Међутим, када је непроменљива именица, у прилошкој функцији и кад се слаже са именицом у генитиву множине, онда чак значи само неколико.
- Након тачке и запете не може ићи везник и.
У школи се често, како би се деца лакше научила лепом стилу, учи да треба избегавати запету испред везника, будући да се показало да деца осећају да треба застајати у реченици чешће него што је то заиста тако, па су се онда добијале реченице попут: „Док је киша падала, и било ми је хладно, и ја сам покисао, али сам срећом носио гумене чизме, и то ми је помогло.” Није редак случај да се у каснијој животној доби урежу таква правила, која то заправо нису, него су само савети или препоруке. И онда се догађа да људи мисле да је то правило које важи увек. Као што сте могли приметити, претходну реченицу смо започели везником и. И нема ту ништа погрешно. Исто важи и за запету.
Сандра Гуцијан
https://www.politika.rs/scc/clanak/502591/Dele-se-brojevi-i-misljenje-slazu-se-i-drva-i-ljudi
Радио Београд 2, 25. 2. 2022.
Knjigа „Jezičke nedoumice: zablude i mitovi“
Pavle Ćosić
Knjiga „Jezičke nedoumice: zablude i mitovi“ lingviste Pavla Ćosića, namenjena je svima onima kojima je jezik struka ili sredstvo. U knjizi se nalazi sve ono što nas zbunjuje u jeziku, jer u domen jezičkih zabluda spadaju i jezičke nedoumice i dileme. „Zablude u jeziku često imaju težinu mita. A mitovi su nešto čemu nas uče od najranijeg detinjstva i to je nešto što čujemo od najvećih autoriteta, od roditelja i učitelja,ali i sa televizije i radija“ – piše u predgovoru za ovu zanimljivu knjigu gost današnje emisije Gutenbergov odgovor Pavle Ćosić.
https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4715698/knjige-jezicke-nedoumice-zablude-i-mitovi-i-mapa-oprostaja.html
Детињарије, 30. 3. 2022.
ZBOG NEZNANJA MISLIMO DA SE NE SME REĆI ZADNJI U ZNAČENJU POSLEDNJI: NOVA KNJIGA RUŠI ZABLUDE O SRPSKOM JEZIKU
- 03. 2022
Nedavno objavljena knjiga Jezičke nedoumice: zablude i mitovi lingviste Pavla Ćosića bila je povod da razgovaramo sa njim o ovom sve prisutnijem fenomenu koji se sreće i na ulici, i u učionici, i u medijima.
Zbog neznanja mislimo da se ne sme reći zadnji u značenju poslednji: Nova knjiga ruši zablude o srpskom jeziku
Nedavno objavljena knjiga Jezičke nedoumice: zablude i mitovi lingviste Pavla Ćosića privukla je našu pažnju jer se bavi temom koja je opšteprisutna a istovremeno izaziva stalna sporenja i uzburkava emocije – a to je pravilno izražavanje. Čini se da svakim danom iskrsavaju neka nova pravila i zabrane, pa je ono čuveno “ne možeš da kažeš zadnji ako ne postoji prednji” iz današnje perspektive krajnje bezazleno, jer je u međuvremenu, ako je verovati dečijim obrazovnim emisijama, postalo nepravilno reći i “idem na picu” jer to znači da gazite po maslinama. Tu su i tvrdnje “drva slažu, a ljudi su saglasni”, “čarape se deru, a ljudi viču” ili “dele se samo brojevi, a nikako mišljenje” i tako dalje, do u beskraj, jer ljudska mašta nema granica.
Zbog toga je srpskom jeziku i njegovim govornicima preko potrebna bila knjiga koja bi sva ova navodna “pravila” dobro pretresla i izložila stručnoj kritici. Ovog ozbiljnog poduhvata prihvatio se naš lingvista Pavle Ćosić, autor kapitalnog Rečnika sinonima, koji se već godinama svojim javnim istupima bori protiv širenja mitova i zabluda u srpskom jeziku. Kako su, na žalost, i škole jedno od mesta na kojima se ove zablude šire, želeli smo da od autora saznamo više o fenomenu i da zainteresujemo naše čitaoce za ovu knjigu namenjenu pre svega prosvetnim radnicima i đacima, i time doprinesemo razvejavanju sve brojnijih mitova u srpskom jeziku.
Kada su jezičke zablude i mitovi počeli da uzimaju maha?
Verovatno od davnina. Nije mi poznato da se neko ovom problematikom bavio dijahrono, odnosno istorijski, ali budući da se radi o mitologiji, verovatno je počelo kad i sam jezik, a jezik je nastao istovremeno sa pojavom homo sapiensa. Ipak, ne verujem da su ti prvi jezički mitovi i zablude imali ove osobine koje imaju danas jer sad se oni upoređuju sa normom, standardom, a norma u srpskom je nastala tek sredinom 19. veka. Tad, u početku, su se ti mitovi verovatno svodili na neka etimološka predanja, čega ima i danas, ali to više ne nazivamo zabludama nego nadrilingvistikom, pseudonaukom i slično.
Kako obično nastaju?
Osnovni pokretač zabluda u jeziku je neznanje, pa je tako ono i glavni generator i u njihovom nastajanju. Isto važi za sve vrste zabluda koje nas okružuju. U poslednje vreme je to popularna tema pa tako i kod nas imamo knjige i priručnike koje se bave istorijskim zabludama. Isto tako, na našem tržištu knjiga možete naći i zablude koje se bave ekonomijom, gladi u svetu, kulinarstvom, likovnom umetnošću, muzikom… praktično svim granama života. Ove istorijske su najosetljivije i samim tim najdiskutabilnije, ali i najpopularnije. A jezičke su otprilike tu negde jer je jezik uvek nužno povezan i sa istorijom i sa politikom. S tim što, nadam se, ove jezičke ne mogu imati toliko suprotstavljenih tumačenja kao ove istorijske. Oko istorijskih vlada prava jagma ko će neku istorijsku činjenicu ili falsifikat proglasiti zabludom.
Kako se jezičke zablude najviše prenose?
Kao i svi mitovi, prenose se s kolena na koleno. Dakle, u kući i u školi počinju, zatim se nastavljaju kroz kafanske razgovore i na kraju ulaze u narodne mudrosti koje beleže neki Vuci Karadžići modernog doba, a to su najčešće prosvetni radnici, novinari i publicisti. A često su i neki ezoterici i pseudonaučnici koji u tome vide potencijalnu zaradu. Neki od toga zaista i profitiraju.
Često ističete da su nastavnici srpskog jezika važni “vektori prenosa” zabluda o jeziku?
Ja ističem da su oni među najvećim prenosiocima mitova i zabluda. Ne želim time da okarakterišem čitavu branšu profesora srpskog i stranih jezika. Što i mi sami kažemo (jer i ja spadam u profesore srpskog), ima nas raznih. Međutim, svi ćemo se lako složiti da su u većini oni koji šire jezičke zablude baš nastavnici srpskog, ali opet nisu oni za to krivi nego obrazovni sistem. Prosvetni sistem. Profesori srpskog se regrutuju sa Filološkog i Filozofskih fakulteta sa smerova za književnost i srpski jezik. Svako ko je završio književnost ima pravo da predaje u osnovnoj školi u kojoj se uglavnom i pretežno uči gramatika, a oni na fakultetu nisu stekli dovoljno znanje da to svojim učenicima prenesu. U srednoj školi se opet mnogo više uči književnost iz tog predmeta koji se isto tako zove. Protivurečnost je prevelika i to ni đaci ni nastavnici ne mogu da prihvate. Ono što se isto zove se čas bavi gramatkom, čas analizom estetike u književnosti, a to dvoje nemaju skoro nikakve veze, spadaju u predmet pod zajedničkim nazivom srpski jezik. Po mom mišljenju, rešenje bi bilo da se već u osnovnoj školi razdvoje časovi književnosti i jezika. To su dve sasvim različite discipline i zaista su retki ljudi koji se interesuju i za jedno i za drugo. Otprilike isto onoliko retki koji se istovremeno zanimaju i za fiziku i za strane jezike. Ja sam zahvaljujući internetu i Fejsbuk grupi „Naš jezik” upoznao mnogo profesora srpskog koji se podjednako ili makar približno interesuju za obe oblasti, ali svejedno su u proseku u velikoj manjini. Profesori se zanimaju ili za jezik ili za književnost. To mogu potvrditi i na svom primeru. Mene jezik neuporedivo više zanima i sa književnošću stojim vrlo loše. Ja čak mnoge knjige koje su bile u lektiri nikad nisam pročitao. Isto tako, oni koji se interesuju za književnost i čitaju po nekoliko romana ili zbirki priča i pesama nedeljno, jedva da se razumeju u vrste reči i padeže. To je stvar afiniteta i zbog toga ima smisla te dve oblasti sasvim razdvojiti, kao što je uostalom već praksa u mnogim evropskim zemljama. To bi bio prvi korak, a naredni bi bio da se na fakultetu radi komparativistika svih stečenih znanja iz jezika i gramatike sa onim iz književnosti, ali to bi bilo tek za postdiplomske studije jer bi bilo preveliko i gradivo za redovne studije i onda bismo opet bili u problemu zbog preobimnog gradiva.
Zašto su u poslednje vreme ovi mitovi vreme toliko eskalirali?
Možda zbog interneta i generalno komunikacijske revolucije. Ali da su u porastu, to sasvim sigurno jesu. Kad sam još razmišljao o ovoj knjizi, pre desetak godina, bio sam svestan da tih mitova nema dovoljno da bi se mogli pretočiti u knjigu. Eventualno u neki esej ili zbirku tekstova. Ali tokom razmišljanja i rada na ovom projektu, broj zabluda i mitova je toliko eskalirao da sam imao ozbiljan problem da sve to zabeležim i analiziram. I u ovom izdanju knjige već imam propusta. Nešto sam jednostavno propustio, ali većina zabluda je nastala nakon što je knjiga završena. Na spisku imam čak 20 ili više onih za koje sam saznao u poslednjih nekoliko meseci. To pokazuje da su zablude izuzetno vitalne i produktivne.
Ali da se vratimo na pitanje. Moja je pretpostavka u onom što sam već rekao. Da je neznanje stavka koja najviše doprinosi stvaranju novih zabluda u jeziku. Takođe, imamo i sociološke razloge. Onaj koji širi zablude stiče autoritet jer te zablude su uglavnom servirane u formi nekih vrsta poslovica. Ako su dovoljno vešto sročene, oni koji ih čuju to prihvataju sa oduševljenjem i bezrezevno, bez ikakve analitičnosti ili sumnje jer zvuče kao opšteprihvaćene narodne mudrosti.
Koliko stručnjaci za jezik prepoznaju to kao ozbiljan problem i koliko reaguju i bore se protiv zabluda?
Prepoznaju sve više. Dok sam ja studirao, samo je profesorka Vesna Polovina koja mi je predavala opštu lingivistiku skretala pažnju na tu problematiku. Povremeno i Radojica Jovićević koji mi je predavao komparativnu gramatiku indoevropskih jezika. Neki su čak i sami širili zablude na fakultetu, mada ne mnogo. Neuporedivo manje nego u srednjoj i osnovnoj školi. Danas su svi univerzitetski profesori koji se bave jezikom svesni ovog problema.
Kako je vaš rad na knjizi primljen od kolega lingvista i filologa?
Po mojim saznanjima, odlično. Ali imajte u vidu da sam ja praktično odabrao kolege koji će se sa mnom lako složiti. Na pomenutoj Fejsbuk grupi “Naš jezik” povremeno se pojavi neki profesor srpskog ili neko ko je učio srpski sa tezama gde u potpunosti zastupa jezičke zablude, uglavnom se pozivajući na svoje divne profesore. Ali takvi na tim tvrdnjama istrajavaju veoma kratko jer se čitavo članstvo ostrvi na njih s pitanjima odakle im to, uz argumentaciju da to ne može biti tačno. Jedva smo svega nekoliko puta za ovih sedam godina koliko grupa postoji dobili informaciju o kojoj se uopšte školi ili fakultetu radi, ali nikad imenom i prezimenom tog nastavnika.
Koje su najčešće zablude i mitovi kojima učimo decu?
O tome u knjizi. Primera ima bezbroj i svi su u knjizi pobrojani po vrstama i učestalošću. Ipak, zasigurno možemo reći da je jedna zabluda potpuno neuništva i da predstavlja najznačajniju i najvitalniju srpsku jezičku bajku, a to je da se nikako ne može reći zadnji u značenju poslednji. Uprkos tome što nas svi viđeni lingvisti i normativisti već poslednjih 70 godina uče tome da to nije pogrešno, ova je zabluda neuništiva jer je stekla nivo aksioma. Jednostavno, već u vrtiću će vam vaspitačica reći da nije zadnji nego poslednji put, praktično po inerciji i bez razmišljanja. I to se onda nastavlja kroz školovanje kroz razne besmislene argumente tipa da psi ne mogu imati poslednje nego samo zadnje noge, da se ne može izaći na poslednja vrata i slično. To zvuči veoma uverljivo, ali to je zbog toga što zadnji može zameniti poslednji, ali poslednji ne može zameniti zadnji i kad tome još dodamo mit o tome da jedna reč može imati samo jedno značenje, dolazimo do toga da je ova zabluda neuništiva. Ali svejedno…. Utoliko bolje. Kad se i ako jednog dana čitava nacija uveri da u jeziku postoji polisemija (višeznačnost) i kad eventalno trijumfuje činjenica da se radi o mitu, moguće je da će se tako domino-efektom porušiti i mnogi drugi.
Šta mislite da bi još trebalo da se učini da bi se stalo na put ovom trendu?
Možda više od ovoga i nije potrebno jer se zapravo ne radi o nečem naročito štetnom. Ipak je to samo mitologija na nivou jezika, a mitovi su nam potrebni, kao i svakom narodu i svakoj kulturi. Treba te mitove pustiti da dišu i da se suoče sami sa sobom kroz razgovor. Podsetiću vas da Nušić u svojoj Autobiografiji opisuje predavanje na času u školi o tome kako je zemlja okrugla. To je početak 20. veka, dakle nije tako davno. Uz pomoć argumentacije nastavnika u to vreme, nikom nije polazilo za rukom da učenke ubedi da zemlja nije ravna ploča. I danas ima tzv. “ravnozemljaša”, ali su ipak u znatnoj manjini i čak podležu javnom podsmehu.
Kome je sve namenjena vaša knjiga?
Doslovno svima. Naime, ona je pre svega namenjena nastavnom kadru i đacima, ali već smo se uverili da je zanimljiva za sve koje iole interesuje jezik i fenomeni vezani za zablude. Ja se nadam da će ovaj priručnik otkupljivati škole za odličan uspeh i slično, ali i bez toga sam uveren da će šum ove knjige dospeti do svih slojeva društva, a naročito do roditelja koji mogu dolaziti iz najrazličitijih branši, ali svejedno svoju decu treba i jezički da podučavaju i da budu kritički nastrojeni prema školstvu. Ukoliko roditejli bezuslovno prihvataju ono što ponavljaju učitelji, čak i kad je očigledno da govore pogrešno jer se u tu oblast oni bolje razumeju, onda je to greška. Svaki roditelj je dužan da svoje dete štiti od štetnog uticaja obrazovnog sistema koji nažalost uvek postoji. Ovde ne mislim samo na jezik. U svim predmetima, a naročito u prva četiri razreda osnovne škole, široko su rasprostranjene razne zablude i mitovi.
Za kraj, da pomenemo i problem sve većeg upliva engleskih reči i izraza u srpski jezik pod uticajem interneta. Kako komentarišete ovaj trend?
Anglicizmi su veoma zanimljiv fenomen danas, naročito u javnosti. Iako je srpski oduvek podlegao stranim rečima, kao i svi veliki svetski jezici. Uključujući tu i engleski koji u svom ukupnom leksičkom tezaurusu ima manje originalnih germansko-engleskih nego reči stranog porekla. Tek sad sa prodorom engleskog se digla prašina oko tolikog upliva tuđica. Oni koji i inače ekstremno reaguju, na reči iz engleskog gledaju s tolikom mržnjom i prezirom bez ikakvog razmišljanja. Ipak, nema razloga za paniku. Živeli smo pod turskom okupacijom nekoliko vekova. Tako je u srpski ušao ogroman broj turcizama, ali danas ih ima znatno manje nego što ih je bilo pre samo pola veka. O tome svedoči i Škaljićev rečnik turcizama koji ima oko 30.000 odrednica. Od tog broja u današnjem razgovornom srpskom ostalo je svega oko 1.500. U standardnom čak i znatno manje. Dakle, jezik se sam od sebe čisti i to je pojava koja se događa u svim jezicima. Mi smo danas svedoci da se srpski čisti i od anglicizama. Ako pogledamo na primer Rečnih novijih anglicizama autora Vere Vasić, Tvrtka Prćića i Gordane Nejgebauer, videćemo već sad da gomila tih reči više nije u upotrebi. Svejedno, panika ne prestaje i sve se više širi. Tako dolazimo i do nekih besmislenih predloga za prevode iako to nije potrebno. Već sad mnogi umesto kropovati kažu iseći ili podrezati, umesto atačment prilog, umesto skrinašatovati uslikati i slično. A da sve bude besmislenije, i kad se primi neka zamena, ljudima i to smeta pa dižu buku na primer oko glagola zapratiti u značenju početi pratiti nekoga na društvenim mrežama. I ta pitanja spadaju u domen jezičkih zabluda, pa i o tome ima reči u knjizi.
https://www.detinjarije.com/zbog-neznanja-mislimo-da-se-ne-sme-reci-zadnji-u-znacenju-poslednji-nova-knjiga-rusi-zablude-o-srpskom-jeziku/
