Мојсије: одговор на Каина
За разлику од Сигмунда Фројда који користи митску фигуру Едипа да њоме обележи инцестуозну везаност деце за родитеље, Леополд Сонди користи библијску фигуру Каина како би у првом реду обележио ривалитет браће око очинске љубави, будући да библијски Каин из љубоморе убија свог брата Авеља који је симбол доброте. Али, као што Едипов комплекс не значи само инцестуозну везаност за родитеље, већ му Карл Густав Јунг даје и једно шире, архетипско значење – потребу за топлином и заштитом у форми инфантилне зависности, тако ни Каинов комплекс не значи само ривалитет браће око љубави оца већ истовремено представља пројекцију „злих нагона“ који постоје у човеку и огледају се кроз злочине, частољубље, сујету, љубомору, нетолерантност и безразложно повређивање других. Стога Каинов комплекс морамо схватити у ширем смислу као симбол зла, зла које у мањој или већој мери постоји у сваком човеку и представља тамни, негативни део људске личности.
Тај тамни, убилачки део људске природе испољио се и у једном од најзначајнијих старозаветних вођа и пророка – у Мојсију. Убиство једног Египћанина када је Мојсију било осамнаест година, које се у литератури готово ниподаштава, у центру је Сондијеве пажње у овој књизи. Душевне последице таквог сагрешења и терет кривице који је Мојсије после убиства морао носити у себи, као и савест која га је мучила, постепено су у њему толико нарасли да су били у стању да једног прекршиоца закона преобрате у законодавца. Укратко, Сондија превасходно занима појава Каина у судбини Мојсија и његово дејство на даљи Мојсијев развој, односно занима га како убиство може довести до кривице, кривица до признања, признање до ослобођења, и како, затим, ослобађање од кривице убицу може довести до Бога. Јер, по Талмуду, човек може и треба да служи Богу и злим Каиновим нагонима.
Леополд Сонди
Леополд Сонди ( Нитра 11. март 1893 — Киснахт, 24. јануар 1986) је био мађарски психијатар и оснивач шикзал-анализе (Schicksalsanalyse).
Године 1911. положио је матуру и своје презиме Зоненшајн променио у Сонди. Потом је до 1918. године, са прекидом због Првог светског рата, студирао медицину на Универзитету Петер Пазмањи у Будимпешти. Године 1919. постао је научни сарадник на Поликлиници Граф Апоњи у Будимпешти. Године 1926. оженио се Илоном Радвањи, са којом је добио двоје деце (Веру и Петера). Од 1927. до 1941. Сонди је био професор у Будимпешти. У јуну 1944. породица бива депортована у нацистички концентрациони логор Берген-Белзен, одакле је у децембру исте године ослобођена. Породица је емигрирала у Швајцарску, где је Сонди 1945. у Прангинсу, а од 1946. у Цириху, био запослен као научни радник.
Његова шикзал-анализа (Schicksalsanalyse) сматра се трећом школом дубинске психологије поред Фројдове психоанализе и Јунгове аналитичке психологије. Он је развио нову теорију нагона и нов поступак за дијагностиковање нагона, тзв. Сондијев тест. Његов научни рад је из угла модерне генетике задобио нов значај. За свој научни рад примио је почасни докторат Католичког универзитета Лојфен (1970) и Универзитета Париз VII (1979).
Најважнија дела: Анализа бракова (прва публикација о шикзал-анализи, 1937) Шикзал-анализа (1944) Нагонска патологија (1952) Ја-анализа (1956) Уџбеник експериманталне дијагностике нагона (1960) Терапија шикзал-анализе (1963) Каин, обликовање беса (1968) Мојсије, одговор на Каина (1973)
Снови Маргерит Јурсенар у светлу психологије К.Г. Јунга
Списи Тајног ватиканског архива XVI–XVIII века






Још нема коментара.