Погледај арлекине
Нема на залихама
Свет романа Владимира Владимировића Набокова (1899-1977) просто врби од јунака који се са мање или више аргумената издају за двојнике свог творца. Но, ни Набокова није мимоишла зла коб већине писаца који су свој лични живот настојали и углавном успевали да сачувају од болесне радозналости уљеза свих врста. Такве уљезе – превасходно надрикритичаре и биографе – Набоков је искрено и свесрдно презирао, па временом постао један од њихових омиљених жртава. Тако је у педесетогодишњој романсијерској каријери бивао принуђен да доказује како није ни педофил, ни шпијун, ни хомосексуалац. Уморан од беспотребних надмудривања те врсте, одлучио је да се својим последњим романом Погледај Арлекине! (1974) освети и својим претерано луцидним биографима. Оружје освете је Вадим Вадимовић Н, главни јунак романа, а његова прича о властитом животу пародична је интерпретација многих ноторних прича о Набокову, опако измештаних на основу грађе коју су нудили романи. У неодољивој игри стварности и имагинације Набоков пише прицу о јунаку који опет, исписујући властиту биографију, несвесно поткрада живот никог другог до Владимира Набокова. Многи су истраживачи педантно набројали очигледне подударности и разлике између животних прича Вадима Вадимовића Н. и Владимира Владимировића Набокова, а једна од најбитнијих разлика се тиче нараторовог става према уметности прозе: Набоков је свој однос према ономе што називамо цињеницама показивао много пута поновљеном тврдњом да реч стварност увек треба писати под знацима навода.
Владимир Набоков
Владимир Владимирович Набоков (Санкт Петербург, 1899 — Монтре, 1977) био је руско-амерички књижевник.Емигрирао је у Берлин 1919. где је, након студија у Енглеској, деловао као књижевник, спортски инструктор, преводилац и новинар. У САД одлази 1940, где живи пишући на енглеском језику. Под утицајем класичне руске и модерне европске књижевности пише романе у којима уз обиље фантазије и хумора супротставља традиционални и модерни систем вредности.
Набоковљева Лолита (1955) заузела је четврто место на листи 100 најбољих романа модерне библиотеке у 2007. години; Дело Бледа ватра (1962) заузела је 53. место на истој листи; а његови мемоари, Говори, сећање (1951), стављени су на осмо место на листи највећих нефикционих дела 20. века, издавача Рандом Хаус. Он је био седмоструки финалиста Националне награде за белетристику.
Повратак отуђеног срца




Још нема коментара.