Карењина и Вронски у задимљеној крчми
Када нас напусте све легенде, кaд умире Хабермас, када наоко остајемо сасвим сами, ћудљиво наше међувреме има много шта да нам каже. То је све налик на оне пукотине које су за све нас освојиле сотије и романе Андре Жида. Сажето казивање није ничији транскрипт, нити она кафкијанска биографија коју, увек из почетка, пишемо пред наоко невидљивим иследником. Кратка прича је све само не самозадовољни почетак и крај поза, као некадашњи енглески романи, увек има хладан реп. Ранко Павловић то добро зна, и стога његова накнадна промишљања имају неодољиву арому скрајнутости, забрањеног воћа, истина обично недодирљивих, кањона одиста неиспитаних. Он пише као што ћути, а говори као да у негованој расејаности наших модерних времена, упркос, има све услове озарења. Пре него што колективни занос, тако кварљив и тако баналан, сви напусте. Само велики, јединствени, ћудљиви солиста може да нас врати оном срећном застоју када је Томас Ман на основу затурене белешке остварио монументалну снагу. Кратка прича, бар у Павловићевој својини, свакад је празник дигресије, безразложне љубави која се не доказује, него јесте.
ИЗ МЕДИЈА
О награди:
http://lat.rtrs.rs/vijesti/vijest.php?id=190001
Ранко Павловић
Рођен 1943. године у Шњеготини Горњој, код Теслића, живи и ствара у Бањалуци. Пише пјесме, приповјетке, романе и драмске текстове, за одрасле и дјецу. Бави се књижевном критиком и есејистиком. Његова дела заступљена су у читанкама, школској лектири, зборницима и антологијама. Превођен је на енглески, њемачки, француски, румунски, шведски, холандски, турски, мађарски, италијански и друге језике. Добитник је великог броја угледних књижевних награда међу којима су Кочићева, „Скендер Куленовић“, „Лаза Костић“, „Кочићева књига“, „Шушњар“, „Веселин Маслеша“, „Гордана Брајовић“, повеље за животно дјело Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске, као и Награде за животно дјело Академије „Иво Андрић“ у Београду.
Списи Тајног ватиканског архива XVI–XVIII века







Још нема коментара.