Маске страха

У роману Маске страха Камелије Кавадије, породично насиље не представља само позадину радње, већ силу која обликује читаве животе и поставља питање: шта остаје од детета које одраста у кући где је страх свакодневица?

На самом почетку, ауторка нам задаје тежак ударац реченицом главне јунакиње Софије: Најсрећнији дан у мом животу није био онај када сам се удала, нити дани кад су се родила моја деца, него онај када је умро мој отац. Тај почетак није само шокантан него је и образац читавог романа и сугерише немогућност да се прошлост ућутка, па чак и онда када се њен извор угаси.

Софија, једна од троје деце насилног оца и пасивне, у страху занемеле мајке, носи своју трауму у ситницама. Најјачи симбол њеног детињства – помада против модрица – прати је и у одраслом добу, као подсетник да страх никада није заиста напустио кожу. Брат и сестра своје ожиљке носе на другачије начине. Брат, прожет потребом да увек стане у одбрану слабијег, постаје човек који реагује и на најмању назнаку насиља и то не само у својој породици, а оно што почиње као заштитнички инстинкт полако прераста у нови, опасни облик агресије.

Кавадија лик мајке не ослобађа кривице, али је ни не осуђује. Њено стално понављање: „Није увек било тако”, јесте трагична немоћ, чин преживљавања жене која је одавно изгубила глас. Управо та реченица постаје за Софију извор дубљег страха: ако се њена мајка могла заљубити у доброг човека који се временом претворио у насилника, може ли се то догодити и њој?

Маске страха је роман о циклусима, о томе како се насиље преноси као сенка, чак и онда када му се супротстављамо, али нас итовремено подсећа колико је важно без маске прекинути тишину.

Превод с румунског: Ђура Миочиновић

Дизајн корице: Соња Бајић