The Mountain that Loved Me

„Planina koja me je volela“ osvrt prevodioca
Spisateljski dvojac Miodrag i Milan Pajević (inače sin i otac) je simbioza koja je nažalost najbliže uporediva sa cvetom hibiskusa koji traje jedan dan. Međutim, ovo poređenje nije samo zbog toga što se ova saradnja neće ponoviti (makar ne u pisanju), već i zbog mnoštva simbolike koju ovaj cvet nosi: nežnost, bogatstvo, slava, mladost, besmrtnost. To su sve simboli koji se mogu vezati i za ovu jedinstvenu knjigu, što metaforički, što po temama koje ona otvara i kojima se bavi.
„Planina koja me je volela“, žanrovski okarakterisana kao epistolarni roman, prostorno je veoma široko smeštena: od Bostona u SAD-u, gde je mlađi autor na studijama, preko Švedske, zemlje njegovog prebivališta, pa onda preko Beograda, mesta njegovog rođenja, ali i prebivališta starijeg autora, pa sve do Ukrajine, gde je otac na „privremenom radu u inostranstvu“. Vremenski je već daleko uže određena. Korespondencija između oca i sina odvija se od 1997. do 2000. godine, neposredno posle najkrvavijeg sukoba u Evropi posle Drugog svetskog rata. Gledano društveno, ekonomski i politički, to je veoma turbulentan period za Srbiju, zemlju koja ih veže.
Međutim, vreme i mesto jesu potka, ali književno platno koje se pojavljuje kao slika pred nama nema skoro pa nikakvih dešavanja. Đaci bi bili na velikim mukama ako bi trebalo da prepričaju ovu knjigu. Ona je pre svega lirska. Mnogi delovi su čista poezija u prozi. To je knjiga o životu i ljubavi. O razumevanju i praštanju. O nadi i uzajamnom poverenju. O odlascima i sećanjima. I o jednoj večitoj čežnji za svim tim.
Ono što se konkretno može reći jeste da sin studira komunikaciju i advertajzing na Bostonskom univerzitetu, a otac radi na velikim projektima u Ukrajini. Dok sin pokušava da balansira između studentskih obaveza i svih mladalačkih opuštanja sa uvek nedovoljno novca, otac pokušava da balansira između posla i porodice (i stare i nove). Ovde treba napomenuti i to da je mlađi koautor sin iz prvog braka starijeg koautora, dakle dete razvedenih roditelja.
Lična komunikacija postavlja mnogo uopštenih životnih pitanja i svako ko je bilo dete (a to smo svi mi), bilo roditelj (nije nas mali broj) pronaći će se u ovoj knjizi. Ono što posebno treba istaći, sigurno je da će čitaocu ova knjiga u nečemu pomoći, a na nešto ga i podstaknuti, jer se ona može okarakterisati i kao priručnik za komunikaciju između roditelja i dece u oba smera. Zanimljivo je takođe da „Planina koja me je volela“, iako lirska, kao i svaki pravi roman koji drži do sebe ima i rasplet. Rasplet koji budi nadu, koji nadahnjuje i koji nam govori da na kraju uvek bude sve u redu.
A da bi na kraju sve bilo kako treba, neophodno je u životu imati svoju planinu koja će vas voditi. Još kad je ta planina roditelj, za vas prepreka nema.
Slavica Tomaš