ДЕЛТА

Временска амплитуда збивања у прози Миодрага Матицког свакако се односи на последња два, чак и три столећа српског севера. Богато асоцијативан, Матицки је у многобројним својим књигама имао осећајност једног Црњанског и датираност Попиних чудесних дигресија. Веома танано и болно преживљавао је и наше сеобе, и наше границе, а о ратовима, не само у годинама када Немци иду, и када се етничка мапа његовог Баната за тили час мења, Матицки је пролазности, тој великој магији свих метафизичара света, посветио своје најбоље странице. Уз битну напомену: његова књижевна историја без зазора и без шавова остаје комплементарна његовој белетристици, чији антологијски тренуци варирају тему изгубљености и наших белих Руса тако апартно и ненадмашно у модерној нашој литератури.

Као у каквом обновљеном процесу стендаловске кристализације, Матицки је написао књигу Делта, која једнако припада струји савременог српског романа, особито оног епистоларног, као врсти међужанровског штива које мери дуго памћење, а мемоаре, попут реченог Црњанског, сматра најбољим делом наше писане речи. И речитости. Роман Делта феноменологију Дунава схвата као унутрашњи али и јавно обзнањени крвоток бића, цивилизације, правде и неправде овога света. Све је пред нама у исти мах. Разговори са Попом, дунавске ведуте и вожње са братом, питорескни Стојан Д. Вујичић са шеширом који плови, од Сент Андреје, симболично истим Дунавом, том најмоћнијом европском кохезијом, Соларић и Змај, Каменица и банатски завичај, у вечитом углу нашег памћења, преци и савременици, наш благородни век просветитељства и наш непрекидно продужавани слоган романтизма, наше тајне и наша путовања, све се то густо тиска у овој свесци размишљеног, поузданог рукописа.

Матицки покушава да класичан склад и модерни немир преточи у типик за који још увек, свеједно да ли на јадранској плажи или на банатској кошави, јесте могуће одживети тихо, часно, сагласно са свемиром. Тако се сад та делта, симболично и стварно, са разноврсношћу коју Дунав, моћна рајска река, водени континент за себе, остварује на крају. Ни један једини рукавац те велике делте за коју се, као уочи оргазма, припрема толико дуго, није исти. Чувени шпански авангрдиста Серена, који је одрастао у Констанци, сликајући еротске призоре махнито и самосвојно, на свом фалусу у ерекцији, – како је тврдио и сликао, препознавао је рукавце моћне реке која извире у Црној шуми и утиче у Црно море. Управо такав Дунав, у прадавним временима, а код Румуна и данас, река именована женским родом, велика је опсесија Миодрага Матицког.

(Извод из рецензије др Драшка Ређепа)

Нови сад, фебруар 2011.