Средњовековна утврђења Баната

Развој војне архитектуре на простору између река Мориш, Тисе и Дунава у раздобљу од краја X до средине XVI века

Елементи одбране попут одбрамбених ровова или земљаних насипа пратиоци су људских насеобина од најранијих времена. Трагом досадашњих археолошких истраживања потврђено је да их је човек позног неолита већ сасвим вешто користио.

Међутим, прави процват ова врста градитељства доживела је тек на прелазу из бронзаног у гвоздено доба. Панонски басен, а у његовим оквирима и простор данашњег Баната, имали су у посматраном периоду веома динамичну историју, са бројним ратовима, миграцијама, па је сходно томе из овог доба остао и позамашан број земљаних утврђења, тзв. градишта или градина, како их данас зове околно становништво.

Традиција градње утврђења и фортификација наставила се и у античком раздобљу, али су сада поред домородачког келтског и дачког становништва, нове утврде, по први пут од тврдог материјала, почели градити и Римљани, након што су почетком II века заузели и источни део Баната.

Градња фортификација добила је поново на замаху у позном средњем веку када је Банат представљао пограничну област Угарске – прво према Бугарској, Византији и Србији, а затим и према Отоманској држави. Његова предтурска историја обележена је бројним пограничним сукобима, ратовима и походима.

Борба са Турском водила се деценијама, са већим или мањим успехом, али је на крају прави победник ове борбе ипак постао турски султан. Пробијањем прве одбрамбене линије 1521–23, а затим и заузимањем Темишвара и Липове 1552. године била је за дуго година запечаћена судбина банатске регије. Већина утврда, наставила је да живи и под исламским полумесецом, само са посадом друге вере и народности.