Повратак отуђеног срца
СЕНТАНДРЕЈА СРПСКЕ ПОВЕСНИЦЕ
Шифра производа: 27727
Преузмите одломак: 
Едицијe: Историја
Аутор: Динко Давидов
Број страна / Повез / Писмо:
235 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 23.5 × 29.5 cm
ИСБН: 978-86-515-0584-5
Година издавања: 2011.
Издавачи / Суиздавачи: Завод за заштиту споменика културе Војводине, Издавачка кућа Прометеј, САНУ
Цена: 4,800.00 RSDЦена са попустом:
4,080.00 RSD
Нема на залихама
„Нема два места која су више слична него Сентандреја и Хиландар, иако се чини да нису ништа налик. Нигде није српски барок, у светлости слободног живота, чист као у Сентандреји, ни српски средњи век, кроз визанијску и медитеранску културу, жив као у Хиландару…
Сентандреја је на супротној географској тачци, одјек Хиландара. Високи звоници њених китњастих цркава, ковано гвожђе на капијама, иконостаси, столови, певнице, надгробне плоче, гробови, световне грађевине са забатима, тремовима и косим црвеним крововима, чине од ње најранију и највећу творевину барокнога стила. Сентандреја на Дунаву усред Мађарске, и Хиландар на Јегејском мору у Грчкој, јединствена су два примера грандиозних споменика које је један народ подигао у туђој земљи, ван својих државних граница.“
Милан Кашанин (1966)
„… када је реч о архитектури треба рећи да су Срби у Угарској створили и читаве урбанистичке целине, од којих је најбоље очувана она у Сентандреји. Барок, рококо и класицизам су основни уметнички правци, у којима се, слична као и црквена развија и она профана архитектура. У Сентандреји на некадашњем главном тргу, и данас стоји барокни, мермерни крст Српског трговачког „содружества“ сентандрејског из 1763. године, као јасно сведочанство и симбол овог града.“
Дејан Медаковић (1982)
Барокна Сентандреја настала је у XVIII веку, у оно немирно али и срећно доба њених трудољубивих и мудрих почтенородних граждана и преосвећених владика. Благодарећи једнима и другима оставрена је овде српска културноисторијска споменичка целина: дивотне цркве украшене дуборезбареним, позлаћеним иконостасима који уоквирују прелепе слике светитељске, што са Музејом Епархије будимске представља јединствену творевину српске националне свести, али и уметничке радозналости. Само је плаховита природа са Балкана досељених и узнемирених Срба могла овде, у туђини, да оствари бар део онога што су обезбеђене нације тада постигле. Срби су, тамо на Северу, у својој Сентандреји, одвојени од матице, од сопствене традиције, а духовно рекао бих и емотивно нераскидиво везани за њу, били свесни свог историјског постојања и своје мисије. И због тога су се доказивали вредним и трајним делима која и сада потврђују њихово негдашње присуство на међама давних сеоба.
У Сентандреји, 2001.
Динко Давидов
Динко Давидов (Сивац, 1930 — Београд, 2019) био је српски и југословенски историчар уметности и редовни члан САНУ на Одељењу историјских наука.
Дипломирао је на катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Љубљани. Био је кустос Галерије Матице српске од 1965. до 1978, научни саветник Балканолошког института САНУ од 1979. и директор Галерије Српске академије наука и уметности од 2001. до 2009. У том периоду у Галерији САНУ је приређено 40 изложби са каталозима, а 24 каталога потписао је као уредник. Аутор је изложбе и посебног издања каталога „Светогорска графика” (Београд, 2004).
Основна област рада академика Давидова била је српска уметност од 17. до 19. века. За дописног члана САНУ изабран је 2000. године, а за редовног 2006. Добитник је Вукове награде за науку за дело „Сентандрејска саборна црква” 2001. године.
Аутор је неколико научних монографија, као и великог броја научних и стручних радова и прилога у часописима и зборницима, а такође је био и приређивач или уредник разних научних издања.
Још нема коментара.