Страх и неизвесност

Најновије остварење Драшка Ређепа (1935) представља сабор његових интервенција и рапорта, дуготрајних опсесија и аутентичних беседа, датираних током последњих четрдесетак година. Скрајнути у годиштима часописа и фасциклама рукописа намењених временима будућим, ови несвакидашњи прилози проучавања махом поетске мисли чине континуитет сасвим необично организоване ерудиције. Полазећи од мисли Серена Кјеркегора о страху и неизвесности у нама и око нас, Ређеп на страницама ових двадесетак огледа ону кјеркегорску мисао о неизвесности и усамљености оверава конкретним, у више наврата препознатим лектирама. Штиво неомеђено атарским баријерама и условностима, рачуна са нашим незаобилазним савременицима. Момо Капор, Петру Крду, Иво Андрић, Јован Ћирилов, Миодраг Б. Протић, Вук Крњевић само су назнаке радозналог и од самих упитаности сазданог регистра ауторових тема. Негативно се одређујући према колективним заносима, Ређеп промишља солистичке партије наших проминената, али је стога одан властитом солипсизму и ничеанској изузетности подвига. Пре склон Брукнеру него Рихарду Штраусу, преферирајући свакако жестину Малапартеовог непресушног, вечито у бити ратног дневника, он у нуклеусу властите синтагме открива судбинску раздаљину између два континента пре него расположења: страха и несигурности. Налик покаткад на графите на зидовима који се, попут вавилонских, тресу без прекида у темељима, Ређепови огледи се враћају почецима, а наслов његове ране књиге есеја У тмину загледан (1963) итекако одзвања у дијалогу који траје.

Унеколико, шездесет година критичког мишљења (први есеј, и то о Јари Рибникар, објављен је 1954) и осамдесет година живота само су чеоне демаркације једног од најузбудљивијих наших читачких снова.

Књига кристализације вишедеценијског промишљања над поетичностима и непоетичностима света. И над габаритом савремености. Необазриво али узбудљиво штиво, одано Кјеркегору. – Мирослав Радоњић