Поезија која именује стварност : о збирци песама Ане Илић
Из новосадске издавачке куће Прометеј стиже пета збирка поезије Ане Илић – књига Опорављам се од Хегела, која на специфичан начин спаја филозофску мисао, интимну искреност и друштвену оштрину. Збирка настаје као одговор на свет који од нас тражи да прво разумемо, а тек онда да осећамо. Наслов функционише и као признање и као иронија: након година уроњености у филозофске системе и велике наративе, ауторка се враћа сопственом телу, болничким ходницима, мирису детињства, породичним сценама, навијању за Партизан, рок музици и свакодневици која није ни херојска ни патетична – али је жива.
Књига је подељена у више целина које прате различите слојеве њеног искуства: од одрастања у „небезбрижном” детињству, преко породичне блискости и еконосмке крхкости, до егзистенцијалних питања, љубавних заноса и разочарања. У тим циклусима смењују се слике болнице и школског дворишта, сеоске куће и градских кафића, клиничких дијагноза и рок балада, интимних односа и ширег друштвеног контекста.
Ово је поезија која именује стварност. Ана пише о болести без романтизације патње, о телу без стида, о породици без идеализације и о љубави без фраза. Њени стихови су често сурово искрени, али никада цинични – траже да се стварност погледа право у лице, са свим њеним пукотинама, и да се у томе ипак пронађе простор за нежност и хумор.
У поетском свету Ане Илић поезија настаје из сусрета филозофије и поп културе: у истом кадру налазе се Хегел и Золофт, Дејвид Боуви и хорор филмови, Гери Мур, Андромеда, Партизан, породични ручак, чекаоница Клиничког центра и касноноћни разговори преко друштвених мрежа. Тај спој „високог” и „ниског” ствара језик у коме су сузе и смех често врло близу једно другом.
Ово је књига у којој се глас девојчице, којој кажу да престане да прави планове за будућност, сусреће са гласом жене која одбија да се сведе на „пример борбе” и гласом песникиње која не пристаје на милостињу – ни у животу ни у читању. Намењена је читаоцима који у поезији траже истину пре утехе – онима који су спремни да уђу у један свет где ништа није улепшано, али је зато дубоко људско.
„Ово није поезија feel-good, већ feel-truth”, записао је писац и песник Звонко Карановић, истичући да поезија Ане Илић долази „из тела које памти бол и ума који не пристаје на ограничења”. Писац Марко Томаш приметио је да у њеном поетском свету „закон гравитације не важи” – читаоци улазе у простор у коме је могуће другачије гледати на себе и на свет.
Ана Илић (1995) је песникиња, дипломирана филозофкиња и активисткиња из Владичиног Хана, која већ двадесет година живи са ретком неуролошком болешћу – Фридрајховом атаксијом. Њен животни и књижевни пут обликује искуства болести, одрастања у малом месту, борбе за достојанство и права особа са инвалидитетом, али и упорна одбрана радости, телесности и блискости.
К. Д.
извор: Данас
