Представљање књиге Бошка Сувајџића „Семе божанског орача“

Говор са промоције књиге „Семе божанског орача“

 

 

БРАНКО ЗЛАТКОВИЋ: Бошко Сувајџић се већ утемељио и доказао да је суверено посвећен и минуциозан истраживач и проучавалац фолклорних елемената у поетским и прозним ткивима
савремених српских књижевника. О овим комплексима тема своје је огледе, између осталог, систематизовао и у књигама Дновиде воде (2012) и Кључ од Косова (2021), као и у књизи Сунце сија – фолклорни и митски обрасци у поезији Десанке Максимовић. И у својој новој књизи Семе Божанског орача. Фолклорни и митски обрасци у савременој српској поезији и драми (Нови Сад: Прометеј, 2025), Сувајџић је посведочио да усмена, архетипска, митска, епска, обредна, обичајна, античка, римска, билблијска, византијска, српскa средњовековна, завичајна компонента и мелодија матерњег језика, као облик конституисања људске спознаје, као непоновљив запис у времену, и данас опстајавају у савременом поетском и драмском стваралаштву, али на потпуно другачијим премисама од оних у којима су оне настајале. Без обзира на трансформацију, архетипови илити знаци пулсирају у нама. Проницање у њихове дамаре и појавност, семантику или срж, аутор је гонетао интердисциплинарно у светлу развијања осталих хумаистичких научних дисциплина као што су лингвогеографија, етнолингвистика, теорија комуникације, семиотика, структурална антропологија, студије културе, историја и историја уметности. Студије су настајале у склопу наставе на изборним предметима „Фолклорни
елементи у настави српске књижевности“ и „Усмено и писано у српској књижевности и настави“ на Филолошком факултету. Половина студија су у мање или више измењеном облику већ објављене у распону од 2020. па до 2025, а половина се први пут објављује у књизи. Књига је синтетичког обухвата. Обухваћен је широк распон песника и њихових поетика. Од Лазе Костића, Милана Ракића, Јована Дучића, Десанке Максимовић, Милоша Црњанског, Добрише Цесарића, Васка Попе, Мирослава Антића, Новице Тадића, Мирослава Максимовића, Војислава Карановића, Јована Христића, Саше Радојчића, Селимира Радуловића, Марије Шимоковић, па све до аутопоетичких записа, јер осим тога што је Бошко Сувајџић професор, фолклориста и аналитичар по вокацији, он је и актуелни и награђивани песник. Већ је препознатљив поступак да у својим синтетичким научним књигама објављује и своје тематске песме. То на известан начин Сувајџићевим књигама даје особену поетичку боју и јавља се и у функцији разбијања потенцијане монотоности научног дискурса.
У насловној студији о Јовану Дучићу истражује се библијска симболика семена, као и паганска семантика усмене културе. Орање у аграрној календарској години означава
почетак земљорадничких послова. У сејању семена садржана је симболика рађања и смрти – амбиваленција, цикличност. Отуда орач има особине божанства.
Осим аналитичких поступака, Сувајџић је и велики и марљиви и предани читалац и истраживач критичке литературе. Инкорпорирана је обимна грађа цитата и фуснота. У њега је упорно једнака читалачка радозналост. Времешни аутори кажу доста сам читао сад само пишем. Други кажу нећу да пишем за лење читаоце нек се помуче да открију изворе. Но, он прати савремену поезију и критику и теорију. Сувајџић све нуди као на длану. Сведочио сам да аутор каже млађим колегама да је сјајно писао, рецимо, о поезији Новице Тадића или цитирао сам те. Није шкрт на похвалама. Књига је зборник, хрестоматија упечатљивих и релевантних цитата. Они служе да представе дијахронијску анализу,
досадашње резултате, да поткрепе ставове аутора, али и да потврде незапаженост или занемареност теме коју затим образлаже. Тако, на пример, између богатства цитата и анализа, констатује да у критици није довољно истакнуто Дучићево одлично познавање усмене епске поезије.
Сувајџић с интересовањем рашчитава и посвете песмама. Поводом студије о поезији Саше Радојчића, тако блесне секундарно кроки некад актуелног, а данас помало заборављеног песника Симона Симоновића. Није случајно. Сувајџић држи до пријатељства, до духовне сродности. У његовим научним студијама испољава се и доста тога посвојног и личног, емотивног па и сентименталног. И то је једна од нота која доприноси пријемчивости Сувајџићеве документарне прозе. Сведочанство о сопственом посвећивању песме о Богородици Љевишкој колегиници и пријатељици проф. др Валентини Питулић.
Бошко Сувајџић је и велики систематичар аутопоетичких и ауторефлексивних исказа изабраних песника.
Сам предмет истраживања – поезија, аутора заводи да поетски чара и читаоце. Занимљиво је да у строго научно документованом штиву провејава и поетски поступак што књиге Бошка Сувајџућа чини пријемчивим и заводљивим штивом, али које тражи посвећеног читаоца. Сувајџићева аналитичка проза није лишена дубине, метафизичког и поетског. Она нас освешћује. Попут Васка Попе, Мике Антића њихов утицај се пресликава, па је Сувајџић склон контрастима, духовитим обртима, досеткама, мудрим мислима, максимама, игривошћу језиком. Користи контарсте, инверзије и оксимороне, тропе, рефрене, формуле.
У том контексту, аутор је лично склон аутопоетичким записима. Реч је о генези двеју песама: „Молитва Пресветој Богородици Љевишкој“ и „Јефимија исписује Тугу за младенцем Угљешом на двострукој дрвеној иконици дарованој манастиру Хиландару“. Пролегомене сопственим песмама. Најпре постоји културолошки и лични импулс и врста прозног предлошка, а онда он дубиозно проучава историјат, паралеле са другим ствараоцима. Осим што је и песник инстинкта и тренутка, који се испољава између бола и узвишености, он је превасходно poeta doctus. Настанку песме претходи дуг истраживачки процес и промишљање о историји, контекстуализацији, семантици, симболици, интертекстуалности, тропици итд.
Чини се да Сувајџићева преокупација све випе постаје драма и да ће она бити фокус наредних истраживања, судећи према темама која је пријављивао на предстојећим и текућим научним скуповима, а његова интересовања диктирају и обавезе и у вези с уредништвом часописа Театрон.
Бошко Сувајџић на крају монографије закључује да нас поезија и драмске форме спасавају од самозаборава, јер иако одишу модерним сензибилитетом, оне су једнако у интензивном дослуху и знацима са предачким наслеђем и митолошко-обредним народним представама.

БОШКО СУВАЈЏИЋ: Књижевност је увек разговор међу пријатељима, а права књижевност и од непријатеља ствара пријатеље. Тако да, ако нешто треба да научимо о књижевности, јесте да права књижевност не може бити непријатељска.
Хвала мом издавачу на овако лепој књизи, овако професионално урађеној, заиста сам почаствован. Хвала Бранку на врло темељној анализи, која показује колико се озбиљно бавио мојом књигом. И сад, што се тиче саме књиге, она има више студија, које се односе на савремене песнике. Мало је необично што међу прве наше савременике узимамо Јована Дучића. Сама насловна синтагма, „семе божанског орача“, у ствари је наслов прве студије, коју посвећујем „мом Дучићу“. Наиме, имао сам част, пре неколико година, да отворим Дучићеве вечери поезије у Требињу, и том приликом сам написао песму „Мој Дучић“. И у томе, да сам написао песму, и научну студију о Дучићу, лежи кључ ове књиге. Ово, наиме, јесте научна књига, ово јесу научне студије, ту је критичка апаратура, ту су фусноете, литература, извори, али истовремено, ту се огледа и моје схватање да између науке о књижевности и књижевности не може бити баријера, да се не може разлучити једно од другог.
Зато поједине студије садрже аутопоетичке исказе о начину на који постаје песма, и не само то, него и о начину на који она престаје да бива песмом.
Када је реч о Дучићу, занимљиво је да је један од наших највећих европских песника на почетку певао песме епске, националне, у значајној мери фолклорне инспирације, да би се на пред крај живота, у Вечерњим песмама, а пре свега у Лирици, када се суочио са Богом, са самим собом, са тим страшним тренуцима националне катастрофе, у изгнанству, у Америци, пропевао поново родним језиком, оним што је исконско у језику, што је дубинско, митско, што навире негде из подземља човекова бића, што плоди његову реч митским исходиштима.
Слично је писао професор Радивоје Микић у својој књизи Песничка митологија Љубомира Симовића. Сваки песник има своју митологију, понекад, као Новица Тадић, и своју демонологију.
Тако, последње Дучићеве песме означавају суочавање са суштинским питањима човекова постојања, трагиком, смрћу, самоћом, злом, трошношћу, осипањем и нестајењем. Та последња
питања човековог бивства призвала су и последњу линију одбране људскости у човеку и укорењености човека у свемиру, родну лексику, тематско-мотивску усредсређеност на упоришну човекову линију, на шкрти израз и горштачки језик херцеговачког крша и изгрев колективно-несвесног, заветност материнског, лексичност предачког, трагичност људског удеса. Дакле,
Дучић не пева више монденско обиље и лакокрилу срећу. Поезија није надмоћна игра речи поврх намрешкане воде. Говор је надговорен ћутњом. Значи, то је та завештајна збирка где се човек нађе сам са самим собом, са Богом на крају, и онда проговори тим немуштим родним језиком. Вучјим језиком Васка Попе.
Веома је тешко описати речима нешто што се речима не да описати. Али ето, ми се као песници боримо да дођемо до тога и да се што више приближимо нечему што јесте непојмљиво за нас, али смо осуђени на његову неодољиву магијску привлачност.
Што се тиче песме о Јефимији, о, каква је то једна дивна и страшна прича. Племенита Јефимина никада није могла да види гроб свога младенца Угљеше, јер је био сахрањен на Светој гори. Његов прави гроб је у стиховима њене туге, уклесане на двострукој дрвеној иконици оперваженој јецајима. Да, зато сам написао ту песму, фасциниран том величанственом судбином. Каква је снага била потребна Јефимији да испише „Тугу за младенцем Угљешом на двострукој дрвеној иконици дарованој манастиру Хиландару“.
Дакле, то је једна велика прича и те велике приче су приче које срећемо и у нашој традицији и у нашој историји и у нашем језику и у нама самима. Приче које су у неком подземљу нашег бића, архетипске и вечне.

 

Цео говор можете прочитати овде.