Владимир Вучковић о роману „Краљевски павиљон”: Лудило као друго име за истину

Роман Краљевски павиљон Владимира Вучковића из Ниша нашао се међу 13 најбољих дела прошлогодишње књижевне продукције и ушао је у ужи избор за 72. НИН-ову награду. У разговору за Нови магазин Вучковић каже да се роман ослања на заборављени тестамент принца Ђорђа, пронађен у краљевском павиљону психијатријске клинике у Топоници, некадашњем дворском добру краља Милана Обреновића у Нишу.

„Роман је вишеслојан и отвара доста тема и то кроз ликове смештене у Краљевском павиљону принца Ђорђа Карађорђевића у Психијатријској клиници Топоници код Ниша. Ђорђе није лик у овом делу и роман није о њему, он служи да као човек плаве крве да у узвишена бића посвети само посебне пацијенте у Павиљону. Роман отвара тему критике друштва на један посебан начин, најпре кроз садашњу религију, која је окоштала и застарела, отпала од Христовог учења и филозофије живота коју је он донео својом појавом на земљи. Роман сецира прошлост у смислу заблуда, илузија и погрешне стране историје на којој смо стално као народ. Можда на погрешној страни нисмо били само у ретким приликама, односно у време Милана Обреновића, Драгише Цветковића и Зорана Ђинђића”, објашњава Вучковић. Говорећи о роману он истиче да прозни опус прати необичне, упечатљиве ликове, смештене у Краљевском павиљону који себе сматрају узвишеним бићима.

„Чудаци које озбиљно интересује спољни свет и раде на томе да га промене. Павиљон је нека врста Нојеве барке, брода лудака. На крају откривају да је лудило само друго име за истину. У Павиљону препознају Србију и нуде решење. Колико су ови лудаци заробљени у сопственом безумљу, а колико су у праву када откривају скривене тајне из прошлости и повезују их са будућношćу, питање је које прожима роман. Психолошки роман о потреби да се верује у сопствену узвишеност. На крају, помисле да једино свет у коме је лудница постаје једино место здравог разума”, наглашава Вучковић.

Шта Вама значи што је роман ушао у ужи избор за НИН-ову награду?
Никада се нисам гурао за награде, нити ћу то чинити. Најпре, аутентична књижевност југа Србије је скрајнута, почеци су још од Јована Скерлића. Да ли неко сада у српској култури зна ко су Анђелко Крстић, Зарија Поповић, Риста Призренац, Григорије Божовић, писци Старе Србије? Зна се једино за Бору Станковића, а и он је био прогањан од стране Александра Карађорђевића, знају се разлози, али овде нема потребе ни смисла објашњавати их. Дела Боре Станковића су надживела краља Александра и надживеће све, док год је српског језика, а то је суштина. Посебно ми је драга Октобарска награда Гаџин Хана, мале општине испод Суве планине, иако западни Срби често мешају Суву и Стару планину. То је иначе најнеразвијенија општина у Србији. Ову садашњу Нинову награду видим само као нову могућност афирмације културолошког идентитета Старе Србије, враћању исконских вредности на којима је цела српска култура и настала пре него што је покрио турски мрак. Али, више сам склон мишљењу да ће се наставити онај наратив Јована Скерлића, југославизма и аустроугарске прикривене заоставштине.

Да ли је то историјски роман?
У роману сам покушао да избегнем историју, али не и критику историјских заблуда. Историја је стална пратиља мојих романа, пошто волим да истражујем дух времена, што ми је остало још из времена рада са Радованом Бели Марковићем. Из духа времена може много тога да се сагледа у прошлости, али и да се правилније погледа у будућност. Посебно су ме интересовале епохе духа времена „у којима су сви седели, а ми као народ стајали“, што би рекао Јустин Поповић. Додуше, ја волим да додам – или били на супротној обали од свих осталих. То је главни разлог за изучавање ових тема које су овде приказане кроз призму лудака и њихове посебне људске природе. Управо овај роман повезује прошлост и будућност, психологију југа Србије са остатком света и архетипске ликове које читаоци могу препознати у својој околини.

Да ли мислите да је југ Србије потцењен?
Северни и западни српски крајеви, оптерећени комплексом више вредности, сматрају да све што долази из Ниша и југа Србије мора да буде карикатура. Шојића има свуда, али им је овај наш, јужњачки, посебно занимљив због дијалекта и нагласка. Ту се ради о искривљеном културном идентитету нашег народа при чему је наметнуто да је само динарски идентитет прихватљив у правој мери. Осталима нешто недостаје, не знају шта, али се подсмевају. Југ Србије је потцењен у сваком смислу, а посебно у културолошком, а то је само последица незнања и доминирајуће сујете западних српских крајева. О томе има доста у роману, један лик, Ракољуб је персонификација целог тог културолошког обрасца. Владајући наратив у српској култури је још увек југословенски и аустроугарски, па све што долази из Старе Србије, а Ниш је капија Старе Србије, је за тај наратив карикатура.

Шта је то специфично у менталитету југа Србије?
Специфичности има подоста, али оне обогаћују свеукупну српску културу. Карактеролошки, тај народ се разликује од осталих делова српског народа и то по два важна аспекта – у Старој Србији је суштина српског идентитета и овај народ је најдуже био под Турцима. Народ је имао лоша искуства кроз историју, па је зато уздржанији, али и стабилнији, разумнији, боље разуме националне интересе, не срља, важнији су му лични и национални интерес од бесмислених гусларских, испразних љубави према небеској отаџбини. У крајњем случају, најважније овом народу су биолошки, духовни и национални опстанак. Тај народ нема митологију, нити верује у такве измишљотине које су у великој мери утицале да много пута будемо на погрешној страни историје.
Србија без Ниша и југа Србије има стратешки значај пробушеног бурета за ракију без јасних праваца развоја, стешњена између босанско-херцеговачких и црногорских планина. Византија није дирала Стефана Немању док је био у тим планинама. Када је сишао на Јужну Мораву и узео Ниш, отворио му се пут према југу, постао је опасан.

У својим делима се често бавите и периодом Обреновића? Зашто баш тај период?
То је једини српски период када је и настала модерна српска држава, све остало је југославизам, значи, заблуда за овај народ, што је време и показало. Посебно волим период Милана Обреновића из више разлога, један је и лични. Милан је био пријатељ мог чукундеде Вучка Динића и долазио нам је на Славу. Затим, Милан је створио све што је требало за српску државу. Не треба заборавити да Србија 2028. године обележава 150 година независности, а то је из времена Милана Обреновића. Ниш тада обележава 150 година ослобођења од Турака. Милан је значајан и због тога што је сачувао Ниш од руске идеје Велике Бугарске. Када су Руси наложили Милану да преда Ниш Бугарима (1878), он им је поручио да ће то учинити када његову (Миланову) главу ставе изнад Синђелићеве у Ћеле Кули.

Да ли се разумевањем историје може предвидети будућност?
Старо је правило да будућност стоји на раменима прошлости. Без доброг познавања прошлости не може се добро видети ни будућност. То су показале наше историјске заблуде од којих увек издвајам три – комунизам, југославизам и русофилију. О томе има доста у роману. Да не говоримо о митологији гусларског типа која је народ годинама држала у заблудама царстава небеских док је земља Србија бивала све мања и слабија. „Гајде, а не гусле“, писала је велика Исидора Секулић.

разговор водила: Ивана Пејчић

извор: Нови магазин