Проф. др Бошко И. Бојовић у интервјуу за Геополитику

Разговор водио: Слободан Ерић

Француски хроничари сведоче да је српска, хришћанска војска победила турску на Косову

 

Вештачење таписерије Косовска битка, 5,5 са 3,5 метра у краљевском дворцу у Француској Шенонсоу, где се говори о победи српске војске, заснива се на писању савременика, у првом реду Филипа де Мезијера, једног од најученијих аутора западног средњег века, чије најважније дело он завршава практично крајем 1389, пишући о Косовској битци као о тешком турском поразу и погибији султана Мурата, као и о великој победи хришћана: „Да би се зауставио мач тог Мурата против хришћана, милошћу Божијом, исте те године (1389), био је поражен, погубљен на његову несрећу…, убијен у борби као и његов син и најбољи део његове војске”. Према том експертском извештају, пише да је Косовска битка најважнија у европском средњем веку (против Турака), да је завршена победом хришћана, те да је француски краљ Шарл VI наредио звоњаву свих цркава у његовој краљевини. Жан Фроасар тако опширно на десетак страна описује битку коју пре Косовске, датирано са 1384, или 1385, кнеза Лазар тријумфално добија против Муратове војске у граничним кланцима и древним шумама Србије.

Уважени професоре Бојовићу, Ваша научна истраживања, књиге које сте објавили, Ваше богато професионално искуство, које сте стицали радећи у Француској, у Европи, драгоцено је за боље разумевање онога што у најширем значењу можемо именовати појмом западна цивилизација која је била доминантан модел на нашој планети у последњих неколико векова, пресудно утичући на моделе развоја друштава од политике, економије, правне регулативе, културе и наравно сфере верског, религијског. Изгледало је да је, западна цивилизација, након победе у хладном рату – западних демократија над комунистичким Совјетским Савезом – деведесетих година прошлог века, са својим убрзаним технолошким развојем, импресивном индустријском производњом, политичким и грађанским правима и слободама, социјалним давањима и обезбеђењима, на врхунцу своје моћи. Од тада као да је прошао тај зенит, и да Запад улази у фазу релативног опадања моћи, као да се са сељењем индустрије на Далеки Исток, полако сели и та моћ у Азију и да бледи привлачност западне цивилизације. Да ли мислите да је западна цивилизација у својеврсној кризи и да ли постоји преиспитивање унутар тог цивилизацијског круга, ако не међу политичарима, онда међу појединцима, мислиоцима, неоспорним ауторитетима из света науке и културе?

– Одговор на то питање је засад најбоље понудио мој колега и познанин Емануел Тод који је први предвидео распад СССР-а још 1976, (Распад империје), својом новом књигом ”Пораз запада”. Причао ми је како су га тада хвалили aкадемик Ален Безансон и Бранко Лазић (алиас Страњаковић), тада најпознатији стручњаци за Совјетологију, чија писма још чува, али истовремено исмевали његово почетничко предвиђање. Бојати се да ће се, као и обично, и сада поновити слепило најекспониранијих свезнанаца. Тод није никад био у првом плану академске и медијске естраде на Западу, иако је веома популаран и експониран зачудо у Јапану.
Тоду недостаје историјска перспектива дугог трајања и улога верског и конфесионалног именитеља који он запоставља, посебно у Русији, иако се он често изјашњава као припадниик школе Анала Фернана Бродела, он је докторирао на Кембриџу и није се бавио средњим веком, нешто више ипак новим веком.
Да би се схватио ментални и идеолошки појам Запада потребно је познавати списе идеолога крсташког рата Филипа де Мезијера, учитеља шест владара и првог политичког писца на Западу, хроничара Стогодишњег рата Жана Фроасара и Анонимног из Сен Дениа, као и Константинову Даровницу папи Силвестру, фалсификат из VII века који су разоткрили француски и италијански ерудити још од XIV века. Недавно је ТВ АРТЕ француско-немачка елитна телевизија емитовала врхунски документарац на ту тему о којој сам писао у књизи Византија-Балкан-Европа, Службени Гласник 2016.
Фалсификованом даровницом папа намеће претензију са световни хибрис – „Imperiom Imperii” код Мезијера, што значи не само да је световна власт важнија од Цркве, него и да је вера у служби државне и световне власти, а папа кнез овога света – Левијатан на таласима као на насловној страни истоимене књиге Томаса Хобса. Који се по јудејској али и исламској митологији и есхатологији у пред-апокалиптично доба сукобљава са Бахамутом чија победа отвара пут доласку Месије.
Као неко ко живи у Француској и на Западу преко пола века и као припадник академске заједнице сведок сам свеколиког суноврата западног хибриса чији се друштвени модел неповратно урушава а морални кредибилитет је све више дефицитаран као све одбојнија доминација лажне савести. Трагедија Украјине и геноцид у Гази су паклена поморанџа за токсично опсенарство доминантног наратива које убрзано разобличава пред светском јавношћу погубна спрега западне олигархије и фундаменталистичког ционизма, док тобож исламске велесиле громогласно прећуткују затирање незаштићеног муслиманског народа. Ниједна од њих није чак ни прекинула дипломатске односе са земљом чија се влада експлицитно изјашњава за етничко чишћење и геноцид недужног цивилног становништва. Газа није погубна само за морални кредит западног хибриса него и за урушени кредибилитет његових кукавичких и лицемерних сателита. Потребно је знатно више простора за ту тему на коју сам писао још у: Хибрис – доминација лажне савести, ECPD, Београд 2017.

На развој западне цивилизације, пре свега Западне Европе, пресудно је утицала Католичка црква. У Србији се, Римокатоличка црква, чини се, појадностављено посматра као једна монолитна институција. Како објашњавате нетипичну, смену, пензинисање, уклањање са трона, покојног Папе Бенедикта, некадашњег кардинала Рацингера, који се налазио на челу утицајног тела – Конгрегације за веру. Да ли је један од узрока смене био и говор Папе Бендикта у Регенсбургу у коме се негативно одредио према исламу?

– Секуларизација Цркве на Западу траје више од хиљаду година и не може се разумети без кључа који сам поменуо, завршни чин је био концил Ватикан II, док католички верници које треба јасно разликовати од отуђене централе, све отвореније и гласније очекују остварење треће тајне пророчанства из Фатиме које никад није распечаћено, као што је било најављено, иако све више његов садржај запљускује католички свет који се диференцира од одступничке индоктринације и секуларизације наслеђеног клерикализма. Реч је о апостазији папе и Ватикана које за све већи број непосредно предстоје, као и о стварању светске религије и сатанизацији најмоћније установе западног умирућег припадништва јудео-пост-хришћанске цивилизације. Папа Бенедикт је с пуно разлога као један од последњих западних теолога цитирао византијског цара Манојла II али као да није био дорастао комуникатор или је још у већој мери био недобродошао са том наводно анахронистичном реториком, како је она дочекана у времену све веће апостазије и дехристианизације целокупног и у првом реду европског запада. У маратонској полемици са тада најугледнијим теологом Ислама, Манојло II је наиме довео свога саговорника до тога да се изјасни како је Христов закон неупоредиво бољи од Мојсијевог, као и од Мухамедовог, али да је притом неостварив, нереалан и неоперативан (донекле слично сам чуо и од једног од најутицајнијих наших теолога), на шта му цар Манојло одговара да и он то зна и да је тако за нас обичне људе, али не и за свете, који су узор и инспирација, „со земљи”, опомена за сав хришћански и остали свет.

Да ли је смена Папе Бенедикта и избор Папе Франциска, који је снажно подржао долазак миграната у Европу и кроз низ чудних и противречних изјава, пољуљао став Римокатоличке цркве према хомосексуализму (који је до тада био јасно противан), изазвао поделе унутар ове цркве. Колико међу кардиналима, бискупима, свештенством и обичним верницима има отпора оваквим ставовима Папе Франциска, и уопште политици везивања Римокатоличке цркве за различите пројекте глобалиста?

– Одређен отпор секуларизацији и апостазији централе постоји у хијерархији помесне Цркве у Француској, иако то више можда личи на последње трзаје „најстарије ћерке Цркве” како се некад називала Француска, али је то више симболика у одмаклој ерозији редоследа вредности западног хибриса. Мање је иначе познато да је Француска одавно била матрица отпора папској монархији о чему је писао и сведочио покојни Патрик Рансон, православни свештеник, теолог, плодни писац и уредник едиције православне теологије код издавача такође покојног Владимира Димитријевића, L’Age d’Homme, из Лозане. Он је приредио француски превод Жан-Луи Палиерна, дела Аве Јустина и Владике Николаја, написао најбољу студију као увод његовој Догматици, српски превод делимично објављен у Свечанику 90-тих година. Упућујући и на једно најобимнијих и најбољих Историја Цркве, коју је написао Wladimir Guettée, Француз, православни свештеник у XIX веку. Његов пројект Лексикон православне теологије наставили су Васа Кондума (сада деканица Сорбоне) и Ђузепе Контичело објавивши два обимна тома као најбоље до сада урађено на ту тему. О њему мало поглавље у књизи Академије, Архив Војводине, Нови Сад, 2022. Ватикан је увек био противник сваке националне државе, с изузетком НДХ, што најбоље доказује студија професорке Сорбоне Ани Лакроа-Риз, Ватикан и Европа, чији српски превод је објављен уз подршку Министарства информација Србије у време кад ја на његовом челу био А. Вучић, који је 1998, изашао у сусрет мојој интервенцији да субвенционише превод са француског ове врло обимне и изузетно вредне студије.

За разлику од православних цркава које су националне – аутокефалне, Римокатоличка црква је наднационална. Како се сагледавају и виде, из перспективе врха клера Римокатоличке цркве, особине и карактерологије верника и црквене јерархије у различитим народима. Од Шпаније која је била вековима бастион католичанства, преко, у односу на Мадрид, прилично слободоумне католичке Француске, словенске Пољске, која је по питању вере данас једна од највиталних земаља западног хришћанства, преко социјалног хришћанства у Јужној Америци – католичке левице, до Хрвата, са којима ми Срби имамо тешко искуство?

– Постоји чак теза да су Хрвати католички Срби, као што недавно тврди један хрватски књижевник, што за историчара не може бити веродостојно али не значи да нема трага истине у томе, посебно ако се сагледа из угла католичке Цркве у Срба од средњег века па све до почетка XX века о чему је можда најбоље писаон Дон Иво Стојановић у Енгеловој Историји Дубровника, коју је он приредио слично као Константин Јиричек и Јован Радоњић «Историја Срба», негде око 1920, постоји репринт који је објавила Митрополија Црногорско- приморска. Виктор Новак, један од најбољих српских медијевиста, иако Хрват, био је и велики познавалац хрватског клерикализма (иначе главне полуге нацифашизма), бавећи се далматинским глагољашима, сада већ готово заборављеним, и њиховом „старом виром”, који су инклинирали православљу из литургијских разлога, на шта је католичка хијерархија поред осталог одговорила саучесништвом у геноциду НДХ над Србима. Лордан Зафрановић, најбољи хрватски филмски режисер изјављује пре неколико година у Политици, на насловној страни: „Народ као што је хрватски није у стању да понесе крст Јасеновца који је за њега претежак, али се зато Ватикан никад од тог геноцида није оградио” (парафразирам по сећању), чиме је додирнуо најосетљивију и најболнију жицу Другог светског рата на овим просторима. Што значи да је НДХ у геноциду над Србима и осталима имала улогу Смердјакова као пуког извршиоца, док је папа имао улогу Ивана Карамазова као наручиоца и метафизичког злочинца. Папа до данас држи под руком најуклетије питање два народа и врло добро зна да би клечећи у Јасеновцу могао да испуни Христову заповест „Блажени миротворци јер ће Бога видети”, али je мање извесно да то може урадити ако има друге приоритете, као што је неизвесно хоће ли тако нешто тражити врх СПЦ, иако је ватикански званичник незванично отшкринуо осетљиву тему код почившег патријарха Иринеја – „да ли ће СПЦ тражити признање геноцида у НДХ” – све у перспективи папине посете Србији која је сад већ ако је судити по незваничним наговештајима такорећи пред вратима.

Исток Европе, православне земље „Византијског комонвелта”, биле су кроз историју, простор прозелизма, различитог покушаја својеврсног верског експанзионизма западног хришћанства. Да ли данас, под притиском глобализације, либералних идеја, која све више секуларизују западна друштва, доводе до осипање верника, унутар Католичке цркве постоје одређени кругови, гласови, макар и на нижим нивоима, који виде у православним црквама неко духовно упориште, (не на екуменистичким основама и лажном јединству), неку наду за опстанак хришћанства у Европи?

– Према трећем, запечаћеном и најтајнијем делу, пророчанства из Фатиме, православна Русија је поседњи трачак наде хришћанства насупрот папској апостазији. Иначе агностик, левичар и пореклом Јеврејин, Емануел Тод сматра да је легализација истополних бракова „нулта тачка религије” или јурисприденција прве атеистичке цивилизације у историји. Као антрополог, демограф и историчар он врло добро зна, пише и говори како се „без Бога може сасвим лагодно живети, само је питање докле и по коју цену”. Нихилизам у облику олигархијског либерализма је цена која све убрзаније доводи Запад до краја његове историје као предуслова за препород и преживљавање човечанства од опште катаклизме којој му запад утире пут.
Духовни центар Истина који у Паризу води Доминиканац Хијацинт (Зумбул у преводу), важна је полуга сарадње и поверења између католичке централе и Московске патријаршије, што се могло видети и приликом последње посете руског Патријарха Западу и Паризу пре неколико година. Њихов часопис Истина објавио је и специјални број посвећен СПЦ, уз предлог да организује на најбољи начин промоцију СПЦ на Западу. Митрополит Амфилохије није то могао да прихвати јер је тада на помолу био избор за новог патријарха.
Православни манастири и монаштво на Западу, у Немачкој, Барселони, Француској, у САД, Аризони, Калифорнији, најбољи су показатељи времена које долази – синтезе хришћанске духовности и изворне западне цивилизације, православне Литургије и преображеног друштвеног, државног и међународног поретка. Папа Франциско је први који осудио прозелитизам али није и геноцид у НДХ.

Косовска битка је централни догађај у националној историји. За нас Србе је духовни исход битке – опредељење за Царство небеско – био важнији од војничког – пораза, како тврди, званична савремене историографија у Србији. А један савремени историчар из Београда тврди да није истина да су тим поводом звонила звона у Цркви Нотер Дам у Паризу. Молимо Вас, да нам кажете шта кажи извори о Косовској бици, о том догађају, о звонима у Катедрали Нотер Дам, из тадашње западне, латинске Европе, као и да их наведете (прим., таписерија у француском замку, минијатуре, путописи…). Да ли су они знали за Косовску битку и да ли смо је ми војнички изгубили?

– У другом најпосећенијем краљевском дворцу у Француској Шенонсоу изложена је таписерија 5,5 са 3,5 метра са натписом да је то представа Косовске битке, рађена је у XVI веку у Оденару у Белгијској Фландрији. Нема доказа да су звонила звона у Нотре Даму, као што нема ни за било коју другу битку, као што је записано да се држао парастос после великог пораза хришћана код Никополиса крајем 1396, али је управа музеја Шенонсо изашла у сусрет дајући садржај вештачења ове таписерије купљене на аукцији 2011. године. Према том експертском извештају, који не треба преценити као ни подценити, јер су такви налази веома стручно и одговорно рађени, пише да је Косовска битка најважнија у европском средњем веку (против Турака), да је завршена победом хришћана, у средишту таписерје се препознаје српски патријарх Спиридон, помиње се жртва кнеза Лазара и подвиг Милоша Обилића, на крају и то да је француски краљ Шарл VI наредио звоњаву свих цркава у његовој краљевини. Овај извештај није историја коју треба дословно схватати али ни олако занемаривати, јер сведочи о рецепцији Косовске битке у Француској, почев од савременика па све до XVI века, као ни о једном сличном догађају, осим поменуте битке код Никопоља, трагичне за краљево најближе окружење и за цвет француског племства и витештва.
Вештачење таписерије Косовска битка, где се говори о победи српске војске, заснива се на писању савременика, у првом реду Филипа де Мезијера, једног од најученијих аутора западног средњег века, чије најважније дело он завршава практично крајем 1389, пишући о Косовској битци као о тешком турском поразу и погибији султана Мурата, као и о великој победи хришћана.
Као најпознатији стручњак за историју таписерија професорка Мартина Ванвелден скреће пажњу на то да је таписерија Косовски бој из дворца Шенонсо преседан за продукцију таписерија, која се са изузетком циклуса Александра Великог бави искључиво историјом земаља западне Европе, те да је она стога утолико значајнија и већи изазов за утврђивање њеног настанка, односно наручиоца мануфактури у Оденарду. Специјализовани трговац таписеријама у Паризу изјавио да је за њега ова из Шенонсоа аутентична и да се додатно вештачење најбоље може извршити у одговарајућој установи у Бриселу.
Косовска битка је заиста имала јединствену рецепцију у Европи и у Азији о чему најбоље знају историчари који су се тиме бавили и о томе писали. Као медијевиста Ђорђе Бубало који је пре неколико година објавио мање познато писање не тако познатих аутора, као у додатку Хроници Монаха Алберта, писано средином XV века, које говори о хришћанској победи на Косову јуна 1389, уз читав низ до сада непознатих појединости о широј хришћанској коалицији, поред осталих, што сведечи о већ тада богатој традицији на Западу о тако запаженом историјском догађају.
Да би се више знало и боље разумела рецепција и перцепција, као и писано предање Косовске битке и блиских збивања с краја XIV века на југоистоку Европе потребно је познавање западних као и осталих хроничара и путописаца од XIV па све до XVII века, или бар најзначајнијих од њих. То су у првом реду Жан де Фроасар, хроничар стогодишњег рата, Анонимни из Сен Денија, хроничар краља Шарла VI, као и најважнији од њих, Филип де Мезијер, хроничар, путописац и највише идеолог крсташког похода на Турке у одбрану хришћанства, ”учитељ седам краљева и принчева”, канцелар кипарског краља Петра I, учитељ и саветник краља Шарла VI, учесник многих похода, битака и кључних догађаја, блиски пријатељ Петра Томаса који је био папски легат за крсташке походе и њихов учесник.
Помињући Косовску битку: „Да би се зауставио мач тог Мурата против хришћана, милошћу Божијом, исте те године (1389), био је поражен, погубљен на његову несрећу…, убијен у борби као и његов син и најбољи део његове војске”, Philippe de Meziérès, Songe du Vieux Pèlerin (Виђење Старог Ходочасника), Paris 2008, 979-980 н. (на Косову 15. јуна 1389). Уз напомену да је Мезиер завршио писање овог његовог животног дела: „кратко време после 1389”.
Важан је и Бертрандод де ла Брокјер веома значајни путописац из прве половине XV века који је оставио корисна запажања о Србији деспота Ђурђа Бранковића, као и путописци XVI па све до XVII века.
Схватања и став западног човека према „неверницима” муслиманима као све већој опасности за хришћанство, као и о „шизматицима” као хришћанима који не признају папску доминацију, нису довољно познати. Жан Фроасар тако опширно на десетак страна описује битку коју пре Косовске, датирано са 1384, или 1385, кнеза Лазар тријумфално добија против Муратове војске у граничним кланцима и древним шумама Србије. Угледни медијевиста Михаило Динић је још 1938, ово савремено сведочење скинуо с дневног реда оспоравајући место, годину, као и само име кнеза Лазара, уз главни и једини закључак да није у питању битка код Плочника 1386, године, што је имало за последицу готово потпуни губитак интересовања српске историографије за овај савремени опис, иако писан од стране најзначајнијег и најцитиранијег хроничара XIV века, и то према сведочењу последњег краља Јерменије Лава VI пред дворским саветом француског краља Шарла VI.

Један податак из једног Вашег текста да су, у једном периоду у Аустрији, током ратова са Турском и постојања Војне Крајине, више од половине војске Хабзуршке монархије чинили Срби. Тај податак сте изнели у оквиру текста, објављеног на сајту Геополитике, о Бахмуту, кога су основали српски исељеници из Аустрије у Русију. Молим Вас да нам то прокоментаришете и кажете, колико је, не само Европа, него и ми сами свесни, тог великог допринос Срба одбрани Европе од ислама, кроз борбу, коју су са трупама Турске империје, водили српскивојници у оквиру средњевековне Србије, Аустрије и Русије?

– У току је привођење крају чланка о Бахмуту који је требало завршити још пре годину дана али су ме неодложне обавезе у томе спречиле. Као што Фроасар опширно пише о неустрашивости и тријумфу кнеза Лазара против најмоћнијег већ тада владара Европе и Медитерана Мурата, како га бар виде савремени хроничари и владари, искључиво у функцији одбране хришћанства и предзиђу Угарске као најважније и најизложеније препреке Исламу. Срби вековима живе са обе стране још и античког лимеса и то од Јадрана па до Карпата. Као ратнички народ губитком државности одржај слободе и достојанства чувају као истурене војне целине, народне такозване милиције, које су увек имале значајну улогу у односу снага на границама империја и цивилизација. Западни путописци XVI и XVII века бележе како се српски или словенски језик претежно говори од Јадрана до Каспијског мора и од Анатолије до Балтика, док Србе неки називају најратоборнијим од свих народа, управо због напред реченог. Податци о бројчаним односима у стајаћој војсци Аустрије у XVIII веку су од историчара Мите Костића који цитира аустријског историчара и савременика по којим од 120.000 Срби крајишници имају 65.000 стајаће, иначе веома цењене војске императора Аустрије Карла VI. Мита Костић је утолико заслужнији што су ове чињенице веома мало познате, као и још мање удео Срба у Русији који имају не мање значајну улогу у одбрани граница империје Катарине Велике, почев од Петра Великог па све до Наполеонових ратова и касније. Српска Крајина се помера у XVIII веку на југозападне границе Русије где српски генерали, Јoван Хорват, Јован Шевић и Рајко де Прерадовић оснивају покрајине Нову Сербију и Славено-Сербију 1752, и 1753, пограничне градове Бахмут и Луганск, као и низ градова и села са именима преузетим од српских насеља из Потиске и Поморишке крајине. Дотле да се може поставити питање порекла самог имена Украјине која се тада називала Новом или Малом Русијом. Када се зна колики је био проценат Руса у високом руском царском племству који је познати руски војни историчар у XIX веку утврдио на мање од 5%, онда је допринос српских војних елита руској историји утолико важнији, посебно у време Наполеонових ратова када Срби представљали високи проценат највише војне аристократије, фелдмаршала, и најистакнутијих генерала који ослобађају Берлин и Париз, као генерала Ђорђа Арсенијевића Емануила, који је милионску војску француског цара гонио све до Тиљерија у Паризу, гдје се њему лично предала Наполеонова Национална гарда – упамћена иначе и до тада по императиву: „Гарда умире али се не предаје”.
Видимо да су управо територије Славеносербије и Нове Србије, данашње Луганске и Доњецке Републике, где живе становништво које има српско порекло биле центар отпора 2014. године, не само властима у Кијеву, него чини се и читавој политици Запада, која се води против Русије. Како генерално оцењујете рат који се води у Украјини и његове последице по Европу, свет, па и Србију?
Ако се има у виду стародревна митологија и симболика везана за корен имена Бахмут – Бахамут старојудејске и исламске митологије, који својом победом над Левијатаном – морским хибрисом на чијим леђима јаши Антихрист, најављује долазак Месије – српски удео у историји и тријумфу царства добра и вечног живота над империјом лажи и сатанизма има свој симболички и историјски удео.
Све је више оних који се и на Западу јављају као људи свесни времена у коме живимо и геостратешке историјске прекретнице која предстоји и већ је увелико у току. До нас у Србији углавном допиру црно-беле представе ратних пропагандних и противпропагандних стереоптипа. Све већи број оних који изнутра разоткривају погубни бес-поредак западног хибриса постају квасац из кога тријумфом Русије и остатка човечанства долази бољи и праведнији свет будућности човечанства.
Као Ректор Сорбоне Хелен Гликази Арвајлер питала је у Ватикану организаторе научног скупа, који се сваке четири године одржавао у Риму, Цариграду (Истамбулу) и Москви: „Први Рим је пагански”, потврдили су, „Други је Константинопољ, Трећи Москва” (а четвертог не будет, како кажу Руси), „који сте онда ви број?” – комплекс идентитета и легитимитета прати латински и западни Рим од Translatio Imperii или Трансмисија царства који је учинио Константин Велики, док се на обнови истинске и легитимне Ромејске империје заснива грчка Мегали Идеа, као и на Косовском завету српска Велика Идеја, као и руска визија новог света коју је у својој визији сагледао светогорски пустињак свети исихаста Георгије Витковић на Спасовој Води код Хиландара јула 1973. године.

Како видите стање у Србији, посебно на Косову и Метохију. Имајући у виду Ваше велико знање и искуство шта сматрате да је смислено чинити. Да ли у Европи, посебно због доласка великог броја исламских миграната, постоје неки кругови, у којима Србија може наћи разумевање за политику одбране и очувања Косова и Метохије у Србији?

– О Косову сам објавио више књига, на српском и на француском од којих издвајам Косово и Метохија – етничко насиље у служби великих сила, Паидеиа, Београд 2016. Србију доживљавам као тешког рањеника историје, вековну жртву западних агресија, уцена, злоупотреба, иживљавање, спаринг партнера натизма и њеног војног савеза, која се одржава полуусправно наменским спољњим притиском, док се изнутра раздире погубним дејством два крака опскурних наслеђених струја које спонзорише спољни вековни непријатељ – успављивачке србомитоманије и острашћеног србождерства – тешко је рећи која је штетнија. Никад до сада Срби нису имали оволико пасиве код отуђених елита које незадовољни млади називају олош-елитама. Утолико је већа заслуга изузетних појединаца који још увек пружају отпор новокомпонованој субкултури епигонског конформизма и лицемерја. Српски језик је сироче без установа и елита који би га узели у заштиту, једини у коме се Бог пише малим словом, који губи копирајт на свој искон и идентитет и који је колонија југоносталгије и хрватског правописа. Србима предстоји као услов опстанка духовна, културна и идеолошка деконтаминација од субверзивне Брозоморе и деколонизација од евроатланске куге и колере.

Господину Бојовићу, молимо Вас да нам изнесете нека Ваша сећања на оца Јустина Поповића, кога сте Ви добро познавали, и коме је Ваша породица, прецизније Ваша мајка, која је тада радила у Француској, финансијки помогла да изда, објави, духовно капитално дело – Житија светих?

– Ава Јустин је био најважнији теолог и духовник XX века, као што су говорили и писали други велики савременици, Александар Сољженицин, који га је назвао пророком свога доба, Светогорски великан Емилијан обновитељ светогорског монаштва, који је говорио да је он вратио православље Грцима и Грчкој, старац Софроније из Есекса наследник светог Силуана и други. Његов пророчки формат био је поред осталог у томе што није као остали ласкао слабостима свога рода и своје Цркве него их је жигосао лијући крваве сузе над гордим посртањем и недогледним падом свога и људскога рода, по речима његове непрекидне умне милитве: „Боже смилуј се многогрешном и многострадалном роду српскоме”, док је код његових ученика – ово прво као да се негде успут естрадно загубило.
Умео је и да каже „клањам се до земље исконској вери сваког побожног католика”, што на најбољи начин указује на понор који Христа и његову Цркву и свеколику паству одваја од Великог Инквизитора.
Митрополит Берлина Марко, Руске Заграничне цркве у саставу Московске патријаршије, говорио је приликом изношења његових моштију о настанку такозване Неопатристичке обнове православља 20-тих година XX века, када су у Охриду боравили свети Јован Шангајски, Николај Жички и Јустин Ћелијски. Аве Јустина дело до кога је највише држао су Житија светих које до тада Срби нису имали, а за које им сада други завиде и преводе га, јер је најибимнија синтеза православног животног и духовног опита. Спремно за штампу ово монументално дело од 12 томова наилази 1970, на опструкцију патријарха Германа који одбија да га објави под именом аутора. Тада побожна Српкиња из Париза поклања средства за штампање првог тома који је потом омогућио штампу осталих месечних томова.
Прошле јесени Универзитет у Каену је одржао научни скуп о култу нових светих у Француској. Тако се сазнало да су прве иконе Аве Јустина настале у Паризу руком православне сликарке Францускиње Емили Ван Таг, потом и друге које су сликали познати грчки иконописци, браћа Лепура. Пуних двадесет година у Манжерону код Париза одржаван је редовно Сабор Српског православног братства Отац Јустим на коме су учествовали најугледнији духовници, архијереји и интелектуалци из Србије и целог православног света и дијаспоре. Ава Јустин је и сада као и за земаљског живота више познат и признат, поштован, превођен и могуће објављиван широм православног света и дијаспоре него у његовој постојбини. Српска православна Црква га је уврстила у ред светих 2006. године.

Ви сматрате да главна одредница Запада није демократија него олигархија. Хоћете ли нам ближе образложити ту Вашу мисао?

– Олигархија је једина исправна одредница за постдемократски поредак који влада у западним земљама, у САД најмање још од ликвидације Кенедија, која је на дрзак и циничан начин забашурена, што значи да од тог времена не може бити помена о демократији којом се лажно представља представнички систем на Западу. Гласачки поредак у никад већем колапсу од прошлих председничких избора, до те мере да се за наредне изборе 2024, страхује од његовог коначног урушавања у грађанском рату. Емануел Тод га назива Либералном олигархијом али она не заслужује ни тај суфикс јер је свемоћна олигархија све више нормативна и ауторитарна. Тим пре што је нихилизам још важније обележје западног реда вредности који се своди на профит, све веће друштвене разлике, опадање средње класе и несразмерно гомилање милијарди све мањег броја привилегованих, док презадужена држава губи корак у корист корпорација и мултинационала богатијих од огромне већине држава.
Предстојећи избори у САД јесу можда одлучујући сукоб између онога што може још увек личити на државни императив и разуларене олигархије чијој свемоћи само најтежи пораз може бар за неко време стати на крај. Џорџ Фридман, као наследник Збигњева Бжежинског, написао је пре десетак година на његовом порталу Стратфор како ће за десетак година у САД бити укинут републикански поредак, није рекао чиме ће бити замењен, што значи да се подразумева да ће и формално квази демократија бити замењена опскурним олигархијским корпорацијама. Предстојећи избори у САД одлучују више о том формалном обележју друштвеног поретка него о његовој стварном садржају.
Поретку који се одржава у првом реду на квазидемократксом наративу или на манипулацији јавног мнења које је Едвард Барнејс готово на научној бази завео још 20-тих година прошлог века у САД. Нихилизам и императив профита су до те мере доминантни да је стратешка компонента замењена управо тим наративом или реториком чија је сврха обмањивање противника као и сопствене јавности, што доведи до ненајављеног „Пораза запада” како тај процес дугог трајања исправно назива Емануел Тод.
Нема места чуђењу како је могуће да до скора још најразвијенији део света није у стању да произведе ни део артиљерске и ракетне муниције коју производу Русија, брзи профит диктира чак и за овај сектор производње који се брже и лакше остварује на други начин и на другом месту, док дезиндустријализација и депопулација диктирају сумрак друштвеног модела као некад комунизма и суноврат некад престижне цивилизације којој све убрзаније истиче рок трајања. Истраживања јавног мнења потврђују да би једва 20% потенцијалних регрута могли бити војно способни у глобалном хегемону са несразмерно највећим војним буџетом, остали спадају у категорију галопирајуће гојазности, наркоманије, андрогенизације и осталих последица опште друштвене декаденције и урушавања људских вредности.
Боде очи да се већ у првим коментарима и реакцијама на масовни злочин од 22. марта у предграђу Москве западни званичници и медији злурадо и готово нескривено сврставају на страну тероризма. Тако западна страна само потврђује одавно познату чињеницу да је тероризам инструмент њене међународне политике и све отвореније опредељење њене гео-стратегије. Антируска хистерија на тај начин еволуира у терористофилну еуфорију што значи да рат против Русије прелази у фазу саморазоткривања и огољености губитничке стране. Русија треба да тужи САД и ВБ за инструментализацију и финансирање тероризма и екстремног исламизма за масовне злочине у служби међународног терора, као битне полуге за доминацију атлантизма. Док се западни званичници све више претварају у апологете таквог тероризма. Као и да развије најширу кампању информисања јавности у циљу осуде и демонтаже токсичне западне ратне дезинформације уз плиму мржње и подстицаја на рат, тероризам и масовне злочине. Поводом Макронове исхитрене изјаве о слању француских трупа у Украјину, истакнути политичар цитира изјаву познатог француског државника: „Знам како је могуће истерати руског медведа из пећине али није познато да ли га је уопште могуће вратити натраг”, говорио је некадашњи државник Талеран.
Француска има 3.000 милијарди евра дуга, од којих је Макрон одговоран за нових 1.000 милијарди, крајем 2024, очекује се још 200 милиона евра додатних, с тим што су и те цифре наменски умањене, проблем је што није познато за колико. Ове године протиче 50 година од последњег бездефицитног буџета Француске, што са рецесијом пред вратима ствара амбијент сумрака и панику у редовима коју само ратне опције могу привидно гурнути под тепих. Амерички државни дуг је најмање 10 пута већи и износи преко 30.000 милијарди у доларима, од чега је 7.000 милијарди дуга настало од 2019. Обе ове земље спадају у пет најзадуженијих на планети и све припадају западном савезу. Од њих су далеко најзадуженије САД чија се економија у највећој мери ослања на војноидустријски комплекс, чијом помоћи ракетира своје бројне савезнике. Финансирањем светских ратова, као и небројених осталих ратова које је подстицала, изазивала и водила као ниједна друга земља, она је достигла хегемонију незабележену у историји. Победа или пораз у небројеним ратовима од којих је готово све изгубила, немају велики значај, најважнији је за Вол Стрит обрт и раст капитала. Као што су водећи кланови окултног британског племства финансирањем већ од Наполеонових, па преко светских, све до новијих ратова стицали финансијске профите од по 1.000 милијарди долара и више да могу условљавати државне буџете и надметати се у моћи на најмоћнијим профитерима глобалне индустрије људске крви и меса.

Срби су имали несрећу да се нађу на мети Запада на врхунцу његове моћи, која се манифестовала НАТО агресијом 1999. године.

– НАТО агресија 1999, против СР Југославије без мандата СБ УН била је најистакнутија тачка, кулминација, натистичког атлантизма и климакс охолости доминације лажне савести западног Хибриса. Понижена је и Кина као никад бомбама на њену амбасаду и она то не може заборавити. Демонстративно је прецизним поготцима сравњена и зграда РТС, без икакве осуде, намерно и наменски убијано хиљаде цивила, жена и деце. Злочиначка охолост какву свет до тада није доживео образложена је у америчком Сенату речима да: „је бомбардовање Југославије од пресудног значаја за будућност НАТО пакта” – према стенограму излагања сенатора Гордона Смита (Gordon Smith) од 19 јула 1999.
Што значи да је ова агресија која означава крај међународног права и почетак хаоса у међународним односима пројектован као пресудни чинилац западне хегемоније, чији резултати су пред нама после готово 30 година предодређеног и наменског хаоса о коме говори и пише Жак Атали у његовој „Краткој историји будућности”. Исходиште процеса намењено је такозваној „златној милијарди”, сада је већ и то превише за остареле иако неиживљене умишљене и умируће власнике планете и човечанства. Уз једини могући исход: најтежа казна – Божија и људска.
Косово стога остаје стратешка и симболичка окосница, не само за Србе, него и за Русе, на својеврстан начин и за свеопшту западну хегемонију. Све док је Косово под натистичком окупацијом и док српски народ на њему трпи шиптарски терор под окриљем нарко-мафијашког западног провизоријума, доминација нихилистичког Хибриса траје и њен крај ће бити почетак и завршетак глобалног терора најмањег против највећег броја људи у размери какву историја не познаје.
Стога се судбина Косова може поредити са појмом Јерусалима, не само симболички него и гео-стратешки. Зато је одговорност Србије и њеног политичког врха и већа него што он то можда сагледава. Да је Србија била за то предвиђена она би одавно била званично део НАТО пакта, као што је то некад била ФНРЈ иако и то полузванично, тако да то и њен најугледнији историчар није знао све док његово животно дело није изашло из штампе – те је морао да му придода ерратум са одговарајућом исправком. Као што ни Русија није могла ући у НАТО иако је њен председник то предлагао. Разлог је то што западнон Хибрису мир и поредак нису никако циљ ни средство, него је рат његов хлеб насушни без кога не може да живи, као што без лажи и свеколике деструкције не може ни опстати.
Србији и Србима је историја наметнула несразмерну намену – наћи се на путу „сила немерљивих” како је говорио Радован Самарџић. Да није било 1999, не би се Русија на време тргла и стигла да се припреми за 2022, и глобални сукоб који све неминовније ломи кичму исконском непријатељу свега Божијег и свега људског.

Извор: Геополитика