Цртице из последњих година Царевине Аустрије (1914-1918)

Књига Јулке Хлапец Ђорђевић која је пред нама, скромно названа Цртице из последњих година Царевине Аустрије (1914–1918) дата је у епистоларној форми, и састоји се од 13 целина, које имају наслове, али и прецизно просторно/временско датирање – које почиње у Бечу „почетком септембра“ 1914. године, а завршава се у Тиролу „с јесени“ 1918. Иако временски оквири упућују на доба Првог светског рата, у овој књизи је приказан само његов далеки одјек, односно рефлекс на тадашњи живот становништва Царевине, у распону од „победничке еуфорије“ и пре самог његовог почетка, преко очигледних првих знакова тешкоћа, немаштине, стишаности, па до тоталног краха и пораза – у којем ће та Царевина и нестати. Дата кроз низ прецизних слика, као и личних рефлексија, уоквирена пејзажима, у спрези чисто литерарног са репортажним дискурсом, Јулка Хлапец Ђорђевић даје једну „неутралну“ слику и „европски видик“ позадине ратних збивања, мора се додати, са пријатне удаљености од страхота и ратне суштине која се одигравала по рубовима те Царевине, па и њене земље. Ипак, за данашњег читаоца, из перспективе од једног века временске удаљености, те њене „цртице“ су драгоцене као прилог како је једна наша сународњакиња видела „изнутра“ историјски тренутак пропадања једне вишевековне Царевине, чији је и она била поданик, а са чијом пропашћу је њен народ и већи део словенства добио слободу.

Користећи епистоларну форму, која није непозната, нити занемарљива у историји српске књижевности коју пишу и не само жене (Ј. Димитријевић, И. Секулић, Ј. Дучић и многи други), Јулка Хлапец Ђорђевић је кроз овај својеврсни исповедни исказ своју прву књигу обликовала и као „ратни путопис“. Постајући сведоком Великог рата „са стране“, као жена писац која не учествује непосредно у њему, али дајући једну нову и искошену његову слику и то из средишта града (Беча) као непосредног његовог инспиратора и покретача, а потом и са рубова Царства које неумитно пропада, прва књига Јулке Хлапец Ђорђевић најављује добру књижевницу и оригиналног мислиоца. Овим текстом она је на неки начин исписала и свој властити итинерар – где је живела и куд се кретала током четири ратне године, које је као држављанка Аустро-Угарске, непосредно доживела и видела. Обема формама, она ће у књижевности остати верна до краја – њен једини и сјајан роман „Једно дописивање“ такође је сав у епистоларној форми, док ће низ цртица и прича из каснијег мирнодопског периода имати одлике путописа. На тај начин, она је у свом првом делу које је пред читаоцем, антиципирала форме и жанрове који јој највише „леже“ а кроз које ће оставити једно мало, али значајно и незаобилазно дело у српској књижевности, којима на челу стоје управо овеЦртице из последњих година Царевине Аустрије (1914–1918).

Славица Гароња