Лету је крај

Дубравка је поново успела да осветли дубоке тачке људских превирања. А ја сам се поново осетила мање усамљеном у свету који ломи и не пита. Заувек хвала Жељани, деди и Булету. – Сташа Вукадиновић

Овде није тешко препознати рукопис: да, то јесте Дубравка Ребић из претходна два романа. Али су склоност ка деконструкцији патологије породичних односа и патологије једне одавно нестале државе овог пута остале у блиставој сенци незаборавне мелахнолије језика до краја сраслог с ауторкиним тематским опсесијама. И зато ће ова књига остати. И то је једино важно. – Срђан Срдић

Нови роман Дубравке Ребић прича је о наслеђу које носимо, о идентитету који се губи и крхкој вези између љубави и памћења. Кроз године, сећања и тишине вишегласја, овај роман поставља питање које сви избегавамо: ако изгубимо оно што нас је чинило – ко смо онда? Или још горе, шта ако то никада нисмо ни знали?

У Жељани је скупљен читав један макрокосмос прошлог времена, који у садашњости једва опстаје и нестаје у магли заборава: од мајке коју није ни упознала, преко оца Булета у ком варира читава комплексност постојања заснована на дихотомији дато–одузето; уз деду чије постојање бледи у кревету старачког дома; уз пријатељицу Олгу, симбол самоодржања; па натраг до ње, саме у себи и у сопственом свету заборава. – Александар Танурџић