Границе српског језика
Шифра производа: 31053
Преузмите одломак: 
Едицијe: Популарна лингвистика
Аутор: Драгољуб Петровић
Број страна / Повез / Писмо:
162 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 cm
ИСБН: 978-86-515-2418-2
Година издавања: 2025.
Цена: 1,150.00 RSDЦена са попустом: 977.50 RSD
Последња и постхумна књига професора Драгољуба Петровића поново отвара тему српског језика и његове прошлости. Књига је надахнута Трећом интеркатедарском србистичком конференцијом „Границе српског језика”, која је одржана 2022. године у Тршићу. Драгољуб Петровић се након тога упустио у истраживање временских и просторних граница српског језика. Званична парадигма о српском језику и народу вођена је политичким разлозима, пре него научним. Управо због тога, професор Петровић преиспитује ту бечко-берлинску догму, која је и данас присутна и прихваћена, која се чак учи и у школама. Напустити задате оквире, вратити се науци и поново исписати историјску лингвистику, главни је задатак „Граница српског језика“.
Ова књига професора Драгољуба Петровића, његово постхумно дело, замишљена је на неки начин и као животно дело, у којем ће саопштити научној јавности све што га је мучило након што је, можда и прекасно, открио извесне ауторе и извесне нелогичности у званичном историјском и лингвистичком наративу. Симболично, професор је Границе српског језика довршио два сата пре своје смрти у деведесетој години. Нема бољег примера младим научницима од оног који је он дао тиме што је до краја живота био активан, свестан, оштроуман, жељан доказивања у науци за коју је, како је доказао личним примером, живео. Да ли треба да нас чуди, после свега, то што професор себе није сматрао чак ни филологом, а камоли лингвистом, јер је, у својој скромности, осећао стид да себе назива филологом након што је на гробу једног Романа Јакобсона видео натпис „Руски филолог“. Моје дубоко уверење је да професор није имао чега да се стиди, нарочито после оваквог одласка с научне сцене, где нам он, заправо, није приредио крај, него радије почетак нових и дубљих језичких истраживања о српској прошлости. За човека професоровог кова, нема лепшег епитафа.
Др Иван Димитријевић
О темама које је обрадио у свом последњем делу, Професор је размишљао и писао и годинама пре него што их је на посебан начин заокружио у књизи пред нама. Писмо које ми је упутио 5. јуна 2021. године овако је започео: „Драга моја Рајна, ʼХватам сеʼ за твоју реч ʼколико је важно нама самима разјаснити докле допиремо у простору и временуʼ и о томе хоћу да ти ʼшапнемʼ нешто што је међу Србима, изгледа, зазорно говорити гласно (па да чују и они којима се то може допасти једнако као и они којима ће то бити мрско).”
Проф.др Рајна Драгићевић
Драгољуб Петровић
Драгољуб Петровић рођен је 20. јуна 1935. на Косору код Подгорице. Филозофски факултет завршио у Новом Саду – 1960, постдипломске студије – 1964, докторат – 1971. Као предавач радио у Педагошкој академији у Никшићу 1964–1965, а од тада до краја 2001. на Филозофском факултету у Новом Саду.
Највише се бавио српском дијалектологијом, а знатан број радова посвећен му је проблемима ономастике и словенске лингвогеографије. У оквиру своје стручне области, као и критичар друштвених и политичких збивања у нас, објавио је преко 700 прилога.
Књиге: О говору Змијања (Нови Сад, 1973); Говор Баније и Кордуна (Нови Сад – Загреб, 1978); Топонимија Куча (Београд, 1988); Школа немуштог језика (Нови Сад, 1996); Сумрак српске ћирилице: Записи о затирању српских националних симбола (Нови Сад, 2005); Зловременик (Подгорица, 2011); Српски језички заперци (Београд, 2013; ИК „Мирослав“; на корици погрешан наслов: Заперци српскога језика; друго допуњено издање 2018. означено је као прво); Распети народ (Нови Сад, 2018; ИКЗС); Прасрби (Београд, 2021; ИК „Мирослав“); Осмуђена памет (Горњи Милановац, „Доситеј“, 2022); Разобручено зло (Горњи Милановац, „Доситеј“, 2022); Поглед у маглу (Београд, ИК „Мирослав“, 2022); Похара српског језика (Београд, Институт за политичке студије, 2023); Реч на 160 беспућу: Интервјуи (Требиње – Херцег Нови – Никшић, Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“: Српско удружење „Ћирилица“, 2023); Спорови језикословни (Нови Сад, Тиски цвет, 2023); Несојска времена (Горњи Милановац, „Доситеј“, 2024).
Био је члан Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекарпатског дијалектолошког атласа (све под окриљем Међународног комитета слависта) и више домаћих научних одбора и комисија; члан је Одбора за стандардизацију српског језика и био председник двеју његових комисија; стални је члан Матице српске, члан Уредништва Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад), Српског дијалектолошког зборника (Београд), члан Уређивачког одбора часописа Свети кнез Лазар (Званично гласило Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, Београд).162
За 2003. годину Славистичко друштво Србије доделило је приређивачима Речника српских говора Војводине Награду „Павле Ивић”; за 2010. иста награда додељена је Драгољубу Петровићу и Снежани Гудурић за књигу Фонологија српскога језика.
За 2018. годину Матица српска доделила му је Повељу за неговање српске језичке културе.
Крајем 1985. године награђен је и са „два месеца тамнице куће необичне“ (због текста Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени) и ражалован као резервни официр.
Остаће запамћен као неуморни прегалац у очувању српског језичког и културног идентитета, о чему је оставио траг у виду више књига и неколико стотина публицистичких прилога.
Још нема коментара.