Стари градови Србије

„Нема града на свету око кога су се јагмили толики народи, под чијим су се бедемима водиле толике битке, који је толико пута мењао власника и педесет пута уништаван да би се свих педесет пута поново из историјског гроба подигао – као што је наш Београд. Па зар та чињеница што је тај град српски ни најмање о Србима не говори?“ – Борислав Пекић

Није поуздано да баш сви путеви воде у Рим, али сигурно да многи воде преко Балкана, где су настале многе цивилизације. Од неолитских Лепенаца, мистичних становника Винче, Келта, Трибала, Дачана, Илира, Грка, Македонаца, Римљана, Словена, Сармата, Гота, Авара, Хуна, Угара, Турака, Татара… Сви су оставили нешто своје – богомоље, светилишта, топониме, обичаје… Гробља и урушене утврде крај пута најбољи су доказ колико су сви хтели ту да остану. Централни део територије између Тимока и Дрине, који се из неког разлога данас назива Западни Балкан, вероватно је највише пустошен. Најупорнији да на том путу рата сазидају кућу су Срби. Осим усмених предања, спаљених кућа и урушених манастира сећање на те борбе чувају и остаци разорених тврђава. Претекле су, углавном, оне које су освајачима највише користиле, наравно, последњима – Турцима и Аустријанцима. Нису сачувале изворни изглед јер су их прилагођавали времену и својим потребама.

Богато илустрована прича о најстаријим насеобинама наших простора

Кад су напуштали освојене територије, обично су их рушили да их нови господари не би користили. Бастионе из којих је долазило углавном зло често су рушили и Срби по ослобађању од туђина. До темеља је срушен Соколац на Соколској планини, а ни Рудничани нису заборавили терор Сали-аге па су град разорили и изместили. Кад је кнез Михаило добио кључеве Калемегдана, Аустријанци су се наругали да је добио тврђаву коју је време одавно прегазило. Револтиран кнез је довукао батерију топова и цео дан плотунима обасипао бедеме. Тек на приговор официра да је бесмислено рушити тврђаву на граници са недобронамерном Аустријом паљба је престала. Од приближно двеста средњовековних утврђења, колико помињу историјски извори, могуће је идентификовати тек педесетак. У мањој или већој мери су очувана, а понека су доступна само добро припремљеним планинарима. Рецимо, Островица,  Милешевац, Куделинов град или Асеново кале. Маглич је један од приступачнијих и недавно је обновљен. Но, кад се пењете стрмом стазом ка високим бедемима, не можете не помислити да су туда јуришали тешко оклопљени ратници док се на њих сливало кључало уље, падале камене громаде и обасипала их киша стрела. Тврђава се дефинише као одбрамбена грађевина где борави стална војна посада, начињена од чврстог материјала да заштити браниоце од непријатељског дејства, опасана чврстим бедемима и, кад је изводљиво, рововима испуњеним водом. Зидане су на тешко приступачним местима, па им се углавном могло прићи само с једне стране, док су их са других страна чувале природне препреке, попут стена или река.

Књига излази из штампе 30. децембра