Украдена историја
Шифра производа: 31133
Преузмите одломак: 
Број страна / Повез / Писмо:
373 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 17 × 24 cm
ИСБН: 978-86-515-2509-7
Година издавања: 2025.
Издавачи / Суиздавачи: Архив Војводине, Издавачка кућа Прометеј
Цена: 1,890.00 RSDЦена са попустом: 1,417.50 RSD
Аустријска пљачка југословенских архива у Другом светском рату
Кад знамо Орвелову изреку Онај ко контролише прошлост контролише и будућност онда постаје јаснији значај архива и архивске грађе, а потом постаје јасно колико су били организовани и на све спремни наши непријатељи.
Међу њима се налазе многа имена познатих универзитетских професора, Немаца и Аустријанаца, књижевника, новинара и писаца различитих категорија, више бивших аустроугарских генерала и дипломата, директора архива и архивских службеника. Из ове књиге сазнајемо и то да су архивски изасланици из Беча и Берлина у трагању за сакривеним документима из српског Дворског архива подвргавали људе тешком батинању, а да нису презали ни од убијања.
Основни мотив због којег су Аустријанци и Немци кренули у организовану пљачку српских архива био је политичке природе. Оптерећени одговорношћу за избијање Првог светског рата и за сва страдања до којих је дошло у том рату, веровали су да ће у српским архивима наћи документе којим ће Србију и Русију, као и њихове савезнике, учинити одговорним за рат и за све његове недаће, а да ће са себе скинути одговорност за силне људске жртве и материјална уништавања.
Постхумно објављено сведочанство
Др Владисалв Јовановић Марамбо је савесно, педантно, без политичких страсти, описао и доказао једно тешко криминално дело организовано од велесиле која је желела да загосподари светом. У каквој смо држави живели говори чињеница да ово дело није објављено за његовог живота.
Самим садржајем ова књига представља део криминалне исторје новијег времена. Она је за нас од посебног научног и културног значаја због тога што садржи не само пописе архива, фондова, збирки и серија које су пљачкаши изнели из земље и што су саопштени подаци о количини опљачкане грађе, већ и због тога што је педантно наведено шта је и колико је реституцијом враћено а шта је и колико је остало у поседу пљачкаша. Колико су пљачкаши били безобзирни када су вршили пљачку – толико су још више показали дрскости кроз избегавање враћања опљачканог.
Тако, примера ради, Јовановић је изнео податке о томе колико грађе је експедовано бечком Рајхсархиву током октобра и децембра 1943. године из архива Баната, Петроварадина и Земуна, а колико је те исте грађе 31. октобра 1947. враћено у Србију.
Према аутентичним аустријским документима, који приближно одговарају и проценама наше Реституционе делегације, у Беч је приспело око 214 до 255 тона или, најмање, 21 до 25 вагона архивског материјала. Од свег тог обиља враћено је у Србију само 106 сандука, што је чинило само један вагон или двадесети део пљачке.
Војислав М. Јовановић Марамбо
Др Војислав М. Јовановић је рођен 1884. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. До 1904. године је сарадник ,,Малог журнала“ Браће Савића, у којем је, углавном под псеудонимом Марамбо, осталим му до данашњих дана, поред репортажа из књижевног и уметничког живота објавио низ позоришних хроника. Уредио је и четири посебна књижевна броја ,,Малог Журнала“, а у ,,Балкансој пошти“ је уредио два броја хумористичког додатка.
По жељи оца, уписао се најпре на Технички факултет Београдског универзитета, а затим је студирао књижевне науке у Швајцарској, Француској и Енглеској. Усавршавао се у библиотеци Британског музеја у Лондону и саставио опсежну ,,Енглеску библиографију о Источном питању у Европи“, коју је 1908. објавила Српска краљевска академија. Објавио је докторску дисертацију, коју је наградила Француска академија наука, и био је стални доцент Београдског универзитета, као и ванредни професор предајући упоредну књижевност.
За време Балкасног рата је био војни цензор у Београду, а у европском рату на дужности члана Ратног пресбироа српске духовне команде. За време светског рата, био је шеф Пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону, а по повратку је напустио државну службу и био уредник ,,Српског књижевног гласника“.
Као главни архиватор Архива Министарства иностраних послова, неуморно је радио на сређивању огромне грађе, већим делом приспеле из Беча као реституција опљачканог дела архива. Значајан је и његов удео у изради закона о архивама и правилницима о истраживачком раду у Архиву. По ослобођењу земље ступио је међу првима у Министарство иностраних послова, где је постављен за начелника Историјског одељења.
Последње године живота провео је у припремању својих рукописних дела за штампу, особито: ,,Антологија лажних народних песама“, ,,Зборник радова о народној књижевности“ и ,,Југословенске архиве у Другом светском рату“. Осетивши слабост срца, изненада је преминуо 1968. године.
Још нема коментара.