Лопта у крошњи јабуке
Приче Љиљане Дугалић су приче које су настале као продукт љубави према деци и домовини.
О таленту Љиље као писца је већ и сувишно говорити, али је овде надмашила сва очекивања, а веома је тешко то урадити с обзиром на величину свих претходних њених дела. Разумевање дечје душе, неискварена дечја маштa, вера у доброту и Бога, топли и здрави породични односи, све је то сабрано у исписаним редовима Дугалићеве, која овога пута погађа суштину – враћа веру у боље сутра јер гради ликове који ће сутра представљати неки бољи и лепши свет.
Она по ко зна који пут показује да детињство може бити испуњено љубављу, пажњом, лепим манирима и да се све то учи од родитеља и оних најближих деци: бака и дека, тетки и течи, стричева и стрина, кумова, комшија.
Тако даје не само пример најмлађим читаоцима, већ даје путоказ и њиховим мамама и татама и свима онима који учествују у њиховом одрастању, те ни овде та дидактичка функција не изостаје.
Љиља као да поручује: „Ми нисмо као они (деца) јер су они бољи од нас, треба их слушати и чути, разумети, неговати и потрудити се да ту њихову неисквареност и доброту и у себи поново пробудимо и сачувамо.” Као да занемарујемо чињеницу да су деца мали људи који, иако немају животног искуства и тек закорачују у прави живот, понекада имају више мудрости.
Милица Станојевић
Ове приче о деци и за децу, незаобилазно и за њихове родитеље, ваљало би да им омогући да имају тај поглед изван, тај кибицерски поглед који пружа могућност да сагледамо себе кроз приче и да се препознамо. Да препознамо своје место у свом времену. Да ли доприносимо хармонији, или немиру свом и својих ближњих. Јер, наш карактер обликује нас, нашу породицу, онда нашу средину, а сви ми обликујемо време у коме живимо.
Љиљана Дугалић
Љиљана Дугалић
Љиљана Дугалић (Инђија, 1959), песникиња, приповедач, писац за децу и документариста, у свет књижевности ушла је 1990. збирком песама „Иза бордо капије”. За збирку је добила Награду „Венац Лазе Костића”. Потом је 1992. уследила збирка „Дрво сред врта”, а 1993. „Реквијем за свица”.
Прву збирку прича „Рам” објавила је 1995, а збирку прича „Човек из” 2001. Диптих збирку раних песама и радова сликара проф. Душана Јевтовића (1951–2000) објавила је 2002. године.
Збирку прича „Акт” објавила је 2007. године. Збирка је награђена Андрићевом наградом. Уметничку књигу „De routes et de rêves/Путевима и сновима” објавила је у Канади 2008. у коауторству с уметницама из Квебека, Елизабет Матје и Моник Жито, као и нашом сликарком Биљаном Вуковић. (Мотиви за ову уметничку књигу били су Студеница и Вишеград). Збирку прича „Цртеж на длану” објавила је 2010, а збирку прича „Ареопагит“ 2016.
За поему „Пасторала” (2017) добила је Годишњу награду Књижевног клуба Краљево. Роман „На обали” објавила је 2018.
Аутор је следећих књига за децу: „Лука у чаробном дворишту” (2013, 2015), „Лукин камени брод” (2015), „Пршти, пршти сунчан дан” (2016), „Ко смо ми, Лука” (2017), „Ледени витез Мика од Баре” (2017), „Девојчица и коњић” (2019) и сликовница: „Лазар и плави зека” (2018), „Једно паче мало” (2020).
Аутор је документарних радио-емисија емитованих у програму „Говори да бих те видео” Радио Београда 2. Радови су јој превођени у иностранству. Заступљена је у антологијама.
Живи у Београду.












Мирослава Милошевић – :
Лепота у крошњи јабуке је била моја прва реакција.
Деца, другари, дрво, јабука, детињство, радост, приче, породица…
Љубав је то.
Наша омиљена књижевница Љиљана Дугалић је све то уплела у крошњу једне јабуке.