Успон Милана Радина, новог гласа из Темишвара

Срби из Румуније дуго се већ поносе једним именом које, високо изнад семаљских сенки, деценијама сија на српском књижевном небу. Милош Црњански.

Рођен у Чонграду, одрастао у Темишвару, Црњански је насветлија звезда српског „плавог круга” у Румунији. Симбол племенитог српског пречанског шедигреиа, духовне ертикале, доказ да књижевност не познаје ни ограде ни границе.

Но, Томас Карлјал је давно рекао да је историја „ништа друго го галерија великих личности”. А свака галерија, да би живела, тражи нове портрете, нове погледе, нове путоказе. И ево, последњи година једно име све упорније, све снажније засијава. Милан Радин.

Рођен је 1973. у српској породици у Темишвару, пореклом из дињаша, а да његов глас, више није само локални, нити само српски, нити само банатски, сведочи чињеница да је ових дана у граду светлости, у Паризу, постао центар пажње културне јавности.

Штавише, његово дело превазилази националне оквире, потрвдио је и најпрестижнији француски и међународни политички и културни часопис, Le Monde Diplomatique, који у свом најновијем издању пише: „Румунска књижевност не пише се само на румунском, што је подсетила и додела Нобелове награде 2009. године румунској књижевници немачког порекла Херти Милер, рођеној у Банату… Тако и Милан радин, рођен 1973. године у српској породици у Темишвару, пише на српском језику”.

Овај пасус удара печат једном новом, увереном присуству српске књижевности из Румуније у европском културном центру.

Париска недеља која је уздрмала Балкан

Радиново присуство у Паризу крајем новембра и почетком децембра, није било тек низ наступа, већ је то била мала „културна експлозија”. Недеља у којој је један писац са границе светова постао мост између њих.

У петак, 28. новембра, у студију угледне белгијеске медијске куће RTBF Радин је говорио о својој књизи Le garçon de l’Avenue des Martyrs (Ginko, Paris, 2025), француском преводу дела Били смо нико и ништа (Прометеј, 2021), који су заједно приредили Гијом Балу и сам аутор.

Интервју је водила медијска легенда белгијског новинарства Еди Кекелбергес из Брисела. Разговор је отворио европске теме, погледе на детињство у титалитаризму, бег, идентитет и рањиве тачке Балкана.

Већ у суботу, у свечаној сали чувеног париског института Иналко, на престижном „Салону књиге Балкана”, представљена је иста књига, Били смо нико и ништа, овај пут пред академским круговима. Модератор је била Ирина Гридан, доценткиња за историју и међународне односе на Иналку. Учешће су узели: Весна Филиповић Николић, министар саветник за политичке послове Амбасаде Р. Србије у Паризу, Ан Мадлен, доцент за савремене балканске студије на Иналку, десетине студената босанско/хрватског/српског језика и Жан-Арно деренс, главни уредник Le Courrier des Balkans  и дописник Le Monde-a. Није било празног места.

Истог дана Радин је био гост и у једној од најинтелектуалнијих париских књижара „Labrairie Volontaries”, где је књига представљена у интимнијој атмосфери, пред публиком која прати модерну француску публицистику.

Као исход свега, појавио се дуг аналитички текст „Un pays en polophonie” („Једна држава у полифонији”) Жан-Арноа Деренса, који је посветио посебан простор Милану Радину, његовом делу, месту српске заједнице у Румунији и културној многојезичности Баната. Тај чланак је одјекнуо у интелектуалним круговима не само Француске, већ и региона.

Први дан децембра је за Милана Радина почео на 9. издању фестивала „Култура Исток-Запад”, у програму посвећеном стварању на два језика. Радин је разговарао са једним од најзначајнијих француских и румунских писаца данашњице – Матејом Вишњеком.

„Он, избеглица из многојезичног Радауца из Буковине, а ја из Темишвара из Баната – као да смо се препознали у истој причи о довјезичности и прелазности.”

Завршни париски наступ био је у књижари „Magellan”, месту специјализованом за путописе и светску књижевност, а симболички савршеном за писца који гради мостове између култура.

Милан Радин: „Био сам мост између светова, природно, без превода”

Када је сабрао утиске, Радин је казао за „Нашу реч”: „Интересовање је било велико, нисам то очекивао. Можда и зато јер ја један природни мост, који повезује наше балканске светове, словенски и латински језик, бившу Југославију и Румунију – и све то на француском језику, без потребе за преводом”.

А онда, изненађење које би и највештији романописци тешко боље смислили. На промоцији у Иналку појавила се девојка која га је питала да ли је познаје. Није је видео 36 година. била је то некадашња комшиница, сада лекарка у Паризу. Једна од оних из друштва, које је у његовој књизи и у филму назива „Хајдуци из Калеа Ђирокулуј”.

Филм који долази

Филм „Хајдуци из Калеа Ђирокулуј” који је рализовала Радиотелевизија Војводине по роману Милана радина, француски критичари већ сврставају у жанр „docu-fiction” – спој докумената и драме, сведочења и реконструкције. Премијера је одржана у Темишвару, у биоскопу „Victoria” 14. децембра.

У филму се појављује чак 16 хајдука из Калеја Ђирокулуј, затим и легендарни Велодедић, музичар Бајага, и многи други. Сцене су снимане у Темишвари, Соколовцу, Радимни, Оравици, Белој Цркви и у Казнено-поправном дому у Сремској Митровици. Већ су заказане премијере у Новом Саду и Паризу, током 2026. године.

Пост-Црњански ера

Радин не заборавља цену коју је његова генерација платила крајем осамдесетих: „Један наш другар је био убијен, погођен право у чело. Четвроица су изгубили једног од родитеља. Двојица су рањени у ногу. А ја сам успео да побегнем из државе неколико дана пре Револуције, И остао жив.”

Када је Милош Црњански писао своје „Сеобе”, он је у бескарјну нит историје уписао судбину српског народа, који вековима хода, прелази реке и царске путеве, тражећи место на којем би могао да опстане. Та сеоба је космичка, попут историјског оркана у којем су људи били зрнца прашине ношени ветром разних империја. Али оно што код Милана Радина препознајемо, јесте нови, савремени облик исте те вечне сеобе. У његовој књизи Били смо нико и ништа сеоба је бекство деце и младих из мрака комунистичког тоталитаризма. Ако је код Црњанског сеоба храклитовска судбина српског народа, код радина она је демократска судбина генерације. Ипак, у оба света, један мотив остаје исти. То је човек који, гнан болом или историјом, мора да пређе границу, да би остао жив.

У сваком случају, Париз је у ових неколико дана постао сцена на којој је европска јавност упознала писца који својом биографијом, књижевношћу и појавом спаја оно што је на први поглед неспојиво.

У времену када се Европа поново пита где су њене граанице, Милан Радин стоји као доказ да су најбоље границе оне које не деле. Радин, као писац из полифоног Баната, показује да управо онај који носи више светова у себи, може најтачније да исприча причу о нашем континенту.

Никола Лазић

извор: Наша реч