Борба која се не сме заборавити!

Последњи темишварски хајдуци

Прошло је 36 година откако су Темишварци, а потом и грађани других румунских градова, пре свега Букурешта, изашли на улице, булеваре и тргове и голоруки пред наоружаним репресивним снагама војске, милиције и служби безбедности, подигли побуну која је из корена променила друштвено и политичко уређење Румуније. Ти децембарски дани 1989. године означили су крај једне епохе и отворили врата дубоким, често болним, али историјски нужним променама.

Румунија је након Револуције постала демократска држава, са институцијама, слободама и плурализмом који до тада били незамисливи. истовременом земља се суочила и са бројним недостацима, противречностима и изазовима транзиције, који су у различитим облицима, присутни и данас. Ипак, историјски значај Револуције остаје неупитан – јер су тада постављени темељи грађанских права, слободе говора и људског одстојанства.

Темишвар је у том процесу заузео посебно место. Био је први слободан град у Румунији и та чињеница дубоко је урезана у колективно сећање његових житеља. За разлику од многих других средина, где је годишњица Револуције прошла готово незапажено, у граду на Бегеју и ове године уложен је видљив напор да се овај датум обележи достојно – комеморацијама, културним догађајима и сећањем на жртве. Порука је јеасна: догађаји који су донели слободу, не смеју бити препуштени забораву, нити сведени на формалне датуме у календару.

Први догађај програма обележавања одиграо се 14. децембра у бископу „Викторија”, где је приказана међународна премијера филма „Хајдуци из Калеа Ђирокулуј”, у продукцији ТВ Војводина из Новог Сада, који су реализовале редитељске Милица Стојанов и Дорела Јенча. Филм је инспириан књигама Темишварца Милана Радина Били смо нико и ништа и Детињство на небу, који је успео да побегне из Румуније неколико дана пре избијања Револуције.

Пре почетка пројекције, домаћин вечери Милан Радин позвао је др Дејана Попова, заменика префекта жупаније Тимиш, и др Славомира Гвозденовића, почасног председника Савеза Срба у Румунији, да се обрате присутној публици, која је испунила сва места у биоскопској сали, што је показало да интересовање за прошлост, упркос протеку времена, не јењава.

Обраћајући се присутнима, Дејан Попов је говорио не само као званићник, већ и као сведок времена: „Имао сам прилику да прочитам обе књиге, али могу отворено да кажем да сам и сам живео у то време. Нисам имао 16 година, већ 10. Живео сам на ивици Калеа Ђирокулуј, у зони Жупанијске болнице. препознао сам се у многим сценама – из угла детета које се играло са комчијама, али лежећи на поду, јер се напољу пуцало.” Он је нагласио значај мемоаристике и документарног филма као начина да се прошлост приближи млађим генерацијама које нису живеле у време Чаушескуовог режима. „Надам се да ће овај филм бити од користи и онима који су та времена проживели и онима који покушавају да из разумеју”.

Славомир Гвозденовић је у свом надахнутом говору поставио причу Милана Радина у шири, готово митски контекст: „Живот, као Одисеја, након дугог и тешког путовања, враћа аутора кући. Воз историје вратио је Милана Радина не било где, већ у Калеа Ђирокулуј, у Темишвар нашег непокоравања”. Он је истакао да је у филму главни јунак не само појединац, већ читав један крај и његови становници – „хајдуци” који су малим, људским гестовима враћали светлост, веру и наду у временима страха. „Њихов једини грех био је то што су били бољи од нас и усправни”, закључио је Гвозденовић, позивајући публику да филм гледа као сведочанство људског достојанства.

Храбри „хајдуци” и њихова прича

Филм прати судбину младог Милана Радина, петнаестогодишњег адолсцента који 1989. године живи у Темишвару под режимом Чаушескуа и очајнички тражи пут каслободи. Живот у Калеа Ђирокулуј, пријатељство са „хајдуцима” из краја, први знаци Револуције, стални страх наметнут репресивним режимом и покушаји илегалног бекства из Румуније, приказани су у филму. „Црвена нит приче је мој бег из Румуније са 15 година”, објаснио је Радин. „Друго део је моје детињство у Ђирокулуј, где су се током Револуције водиле жестоке борбе. Све је почело из мог интимног дневника. Нисам веровао да ће икада постати књига, а камоли филм.”

Милан Радин је из земље успео да побегне из трећег покушаја, 30. новембра 1989. године, заједно са мајком. Пут их је преко Југославије одвео у Аустрију, где је Револуцију дочекао у избегличком логору. „Вести су у логор стизале споро. Један човек је имао мали радио и за цигарете нам је говорио шта се дешава у Темишвару и Букурушету. Било је тешко, јер су отац и брат остали тамо, а нису знали где смо мајка и ја”, присетио се Радин.

Филм је сниман на више локација у Румунији и Србији – од Меморијала Револуције у Темишвару, до затвора у Сремској Митровици. Редитељка Дорела Јенча истакла је да је све почело једним сусретом. „Упознала сам Милана Радина на промоцији књиге у Вршцу. Његова прича и храброст њега и његове мајке оставиле су снажан утисак на мене. То је била прича коју је требало испричати.”

За редитељку Милицу Стојанов, прича Милана Радина отвара шири хоризонт питања која су и данас актуелна: „Кључно питање сваког редитеља је зашто баш овај филм и зашто баш сада. Аутентична и необична прича Милана Радина отвара читав низ важних тема које нас и данас брину и дубоко погађају. На крају, овај филм је мала посвета свим младим људима, који се и данас боре за слободу. Њихова храброст ме подсећа зашто је важно да причамо овакве приче.”

Посебну емоционалну димензију филму даје чињеница да младог Милана Радина тумачи његов син Владимир. У филму се појављују и познате личности, попут некадашњег врхунског фудбалера Биодрага Белодедића – који је 1988. побегао у тадашњу Југославију – као и музичар Момчило Бајага Бајагић, чији је концерт „Рок за револуцију” у Темишвару, фебруара 1990. године, остао упамћен као симбол нове ере.

Након пројекције, Темишварац Саша Чоринга истакао је да филм има дубоко лично значење: „Увек ме потресе оно што се дешавало током и после Револуције. Овај филм имао је за мене двоструко значење – не само зато што говори о Темишварској револуцији, већ и зато што ме је та промена обликовала у животу. Немам више страх ни од чега. Као млад адолесцент изградио сам вредности достојанства и усправности, које су ме водиле кроз живот.

Гледао сам јединствени документарац, који је направила екипа Новосадске телевизије. И то није случајност. За нас је 1989. године Југославија била модел слободе и нормалности. Гледали смо преко границе са надом. Међутим, докуменатарац показује како историја мења ток догађаја. Продуцент филма нам је рекао да се данас њихови млади боре за идеале за које смо се, у децембру 1989. године, ми, деца тог времена, борили.

Деца од 14–15 година. „Хајдуци” из Калеа Ђирокулуј, који су изашли на улице и платили огромну цену. Неки су изгубили родитеље, други су ризиковали животе и детињство, сви су подржавали пад режима. Порука за данашње младе људе који понекад кажу да је „нило кул под комунизмом”: Није Чаушеску био кул, већ ови „хајдуци” који су га свргли”.

Премијера филма „Хајдуци из Калеа Ђирокулуј” у Темишвару није била само културни догађај, већ и чин колективног сећања. Подсетник да се слобода не подразумева, да је плаћена страхом, жртвом и храброшћу обичних људи. У граду који је први рекао „не”, та порука и после 36 гоина звучи једнако снажно.

Горан Гога Пантин

извор: Наша реч