О „Речнику новијих лингвистичких термина“

пише: Страхиња Степанов

Говор са представљања Речника новијих лингвистичких термина

 

У свом излагању, које ћу се трудити да сведем на разумну и пристојну меру, ја се нећу бавити детаљнијим описом структуре и одлика Речника новијих лингвистичких термина, јер смо о томе већ доста чули од главне уреднице Речника (др Светлане Слијепчевић Бјеливук), или ћемо тек чути од једне од учесница у његовој изради (мср Александре Томашевић), и тај поглед ‘изнутра’ нико ни не може боље познавати – нити то вама боље предочити – од оних који су били надиректније укључени у израду Речнику – од самог почетка до краја. Према томе, о Речнику планирам да говорим из друге перспективе, имајући у виду поглед ‘споља’. (Ако је оно прво инсајдерска, онда је ово друго аутсајдерско позиција, па нека онда ово буду запажања и утисци једног аутсајдера, што уопште не мора бити лоше, а то ћете видети посебно ако прочитате поглавља посвећена социолингвистичкој и критичкодискурсној терминологији у овом речнику.)

Пре свега тога, подсетићу на анегдоталну реченицу знаменитог лексикографа Самјуела Џонсона, аутора чувеног Речника енглеског језика из 1755, коју је једном приликом цитирао велики Ранко Бугарски, а која отприлике овако гласи: „Речници су као сатови, најгори је бољи од никаквог а од најбољег се не може очекивати да буде сасвим истинит”. Тек, ово хронолексикографско поређење служи само као згодан заплет чија би кулминација у мом виђењу била оваква: Речник новијих лингвистичких термина, о коме вечерас говоримо, не да није никакав или тек бољи од никаквог или некакав речник, него је по много чему изузетан, у својој врсти најбољи који имамо, а ‘истинит’ је, ʻпоузданʼ и ʻверодостојанʼ (ономе што представља) колико се иначе у оваквим лексикографским подухватима може постићи – а рекао бих да је то и те како могућно и да је остварено. Кад кажем „у својој врсти”, онда наравно мислим на прави савремени специјални, односно специјализовани академски терминолошки речник – лексикографски приручник какав српској лингвистици, посебно имајући у виду настанак и развој модерних (или како се овде каже «младих и млађих») лингвистичких области зацело недостаје, премда се мора истаћи – а то је битно за генезу овог лексикографског подухвата – да је након готово пола века хибернације или, можда боље звучи, темељне матурације наша наука и лексикографија добила два веома значајна – и за овај разговор – релевантна дела: Речник лингвистичких термина (РЛТ) и Појмовник српских лингвистичких термина (ПСЛТ), из исте куће, од већим делом истих, делом и различитих аутора, чијој смо промоцији присуствовали, баш на овом месту, у новосадском Прометеју, пре две године. Тада започет процес, у ствари раније започет, а тада представљен један део резулата сарадница и сарадника Одсека за стандардни језик из Института САНУ, у оквиру пројекта којим је зналачки руководила – као главна уредница оба издања – др Светлана Слијепчевић Бјеливук, сада је добио још један „финални производ“, још један «дериват» темељног лексикографског истраживања након посвећеног инвентарисања и дескрипције појмова савремених језичких дисциплина – дакле, добили смо Речник новијих лингвистичких термина, а који би се могао звати још и Речник термина новијих лингвистичких дисциплина.

На добро „утабаној“ лексикографској стази – да искористим и ја неку од популарних појмовних метафора комплексног типа (многи би је препознали у кључу: НАУЧНО ИСТРАЖИВАЊЕ ЈЕ ПУТОВАЊЕ), о чему управо у овом речнику можете сазнати много више – дакле, на стази формираној или утемељеној поменутим двама речницама (без обзира што су различитог формата – један електронски а други класични, један дигитални, други аналогни) почива и овај Речник новијих лингвотермина који екстензивним, односно семиенциклопедијским, па чак и енциклопедијским тумачењем комплетног каталога лингвистичких термина седам савремених језичких дисциплина/области практично може постати или већ постаје супститут уџбеничких и других приручника којима се користимо – ако се уопште користимо (али то је друго питање) – на филолошким и филозофским департманима и факултетима (овим постојећим или оним којим нам прете да ће бити формирани, као у Нишу). Тих седам, овде обрађених, новијих дисциплина унутар наше науке – још једном да их поменемо – јесу: ПРАГМАТИКА, СОЦИОЛИНГВИСТИКА, ЕТНОЛИНГВИСТИКА, КОГНИТИВНА ЛИНГВИСТИКА, АНАЛИЗА ДИСКУРСА И КРИТИЧКА АНАЛИЗА ДИСКУРСА, ЛИНГВОКУЛТУРОЛОГИЈА и коначно СРПСКИ ЈЕЗИК КАО СТРАНИ ЈЕЗИК.

Пре десетак година у зборнику Српска терминологија данас, као и на пројекту Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског, примећена је потреба за пописом, дескрипцијом и стандардизацијом терминологије, те хитном израдом специјалног речника лингвистичких термина. Управо то је и постигнуто не једним него овим трима речницима,
закључно (тренутно), дакле, с овим о коме говоримо вечерас, јер лингвистика, као и свака друга наука, али нарочито лингвистика, (треба да) тежи да има уређен, јасан, неконтрадикторан, прецизан терминосистем, будући да само тако свака наука, па међу њима или прва међу њима лингвистика (имајући у виду предмет њеног истраживања) може испуњавати своје основне циљеве – а то је да омогући и поспеши разумевање проблема и концепата својствених науци о језику, доприносећи тако и одговарајућој примени научних знања и термина како у даљој научној продукцији тако и у практичној сфери, дакле у настави српског (као првог/матерњег и као другог или страног језика) и напосе у читавом васпитно-образовном процесу.

Ово није само речник. Ово је картографија савремене лингвистике. Ово је књига која вам омогућава да се не изгубите у теоријама – и да повремено умете и да се насмејете, дакако добронамерно, сопственој струци.

И зато, поштоване колегинице и колеге, ако вас икада неко упита шта радите и чиме се бавите, можете да реплицирате кратко и јасно: „Бавим се лингвистиком.“ А на обавезно надовезујуће следеће питање: „А шта ти је то тачно?“ – Једноставно, дајте им овај речник, он ће рећи све!

Цео говор можете прочитати овде.